Мој долазак је најавио Јан Захорец, словачки евангелистички свештеник из Пивница коме ме је пак најавила „фарарка”, свештеница из Силбаша. И тако је ланац неповерења разбијен па је Душан веома отворен и срдачан. Показао ми је прелепи ентеријер храма из којег су гледаоци РТВ2 на Ускрс по Грегоријанском календару могли да прате богослужење на словачком језику.
Док пијемо кафу у канцеларији Жупног уреда прича ми о данима проведеним у Словачкој али и о обичајима овдашњих Словака евангелика да имају само једно дете „како би се капитал сачувао”. То није случај код Словака католика којих у Војводини нема много, осим у Селенчи где чине половину села. То представља и велики проблем за наталитет Словака. Број припадника ове националне заједнице осетно пао између два пописа - са 50.321 према Попису 2011. на 39.807 колико их је било на Попису 2022. Највише их је било 1961. - чак 73.830…
- Две ћерке су наследиле кућу после смрти родитеља. Обе су у Београду. Нису могле да се договоре око цене и кућа се на крају срушила! - прича ми један мештанин за кућу која се налази преко пута цркве. Ту где је била кућа данас су рушевине и на њима натпис: „Продаје се!” са бројем телефона. Иначе, у селу је већина старих кућа у јако добром стању и одлично одржавана а један од разлога је и то што Словаци традиционално украшавају фасаде керамиким плочицама које су много лакше за одржавање...
У Основној школи „Братство” настава се изводи на српском и словачком језику. Школа ради са 16 самосталних одељења по једном словачком и једном српском на сваку генерацију, као и две предшколске групе. На веома редовно одржаваном сајту школе налази се и списак имена ђака који су седели у овим клупама а постали су успешни у различитим областима. Међу њима је и др Миленко Бојанић Шецко (1924-1987), учесник НОБ-а, а касније генерални директор Југословенске инвестиционе банке, први човек „Заставе” из Крагујевца а од 1969. до 1974. и председник Извршног већа Републике Србије.
Једно име привлачи ми пажњу: професор доктор Ана Орос (1966), офталмолог из Новог Сада, жена која годинама несебично помаже превремено рођеној деци оболелој од прематурне ретинопатије и једина је у Србији која ласерским операцијама спасава ове малишане слепила.
Свештеник Душан ми прича како је Ана недавно била да се помоли у цркви за своје родитеље и показао ми кућу у којој живи њен брат.
У Улици Маршала Тита у којој је и Словачка евангелистичка црква низ бандера и на свакој од њих гнездо са родама и младунцима. Сцена каква се ретко виђа и тај снимак је уз пригодну песму из серије „Вратиће се роде” погледало преко 140.000 људи што је досадашњи рекорд на мом ТикТок профилу.
Село Арадац, односно, Аратаз се под овим именом први пут помиње на Мерсијевој карти 1723. Прве записе о селу налазимо у Папској књизи десетка из 1332-1337. под именом Арад. На овом месту је и раније постојало насеље, о чему сведоче археолошки налази на локалитету Мечка, па чак и у праисторији, што потврђује локалитет Леје баденска култура и „Кутина“ из развијеног металног доба.
По једном предању Срби су основали ово место за време велике сеобе под вођством Арсенија Чарнојевића 1690. а тек записи из 1717. потврђују да је село имало 26 кућа. Становништво је тада било чисто српско.
Словаке је у Арадац доселио спахија Исак Киш да му обрађују земљу. Ту је 1786. основано село Словачки Арадац (Горњи Арадац). Ови Словаци су прво били у Банатском селу Пардањ (данашња Међа 1785). Пренасељено село Пардањ (Међа) чини да 1786. многе словачке породице, насељавају ово подручје, тако да Арадац постаје најстарије словачко село у Банату.
Од 1786. имамо два села Српски Арадац (Доњи Арадац) и Словачки Арадац (Горњи Арадац), све до 1931. када се спајају у једно село Арадац. Ово спајање је било кратког века. Јер 1934. село се поново дели на Српски Арадац односно Андрејевац и Словачки Арадац. Коначно, спајањем две општине после Другог светског рата, настаје једно село, и од тога времена до данас, село је под заједничким именом Арадац. Културна делатност у Арадцу као и у осталим местима у којима живе Словаци у Војводини почиње после Првог светског рата, у Краљевини СХС - оснивањем Читалачког друштва, у чијим оквирима су почела да се организују предавања, пригодни забавни програми, али и позоришне представе. Друштво је основано 4. јануара 1920, а већ пет година касније постало је члан Средишта чехословачког савеза у Београду. Јан Петраш у књизи „Словаци у Арадцу” пак, говори да историја живота друштва и касније аматерског позоришта сеже до 1918. године, када су глумци Цирил Колени, Јозеф Года, Каролина Виергова, Емилиа Демчикова и Алжбета Светликова под руководством режисера Јожефа Коленија увежбавали представу „Стари заљубљиви мушкарац” и први пут наступили 26. децембра 1918.
Данашње сеоско Културно уметничко друштво постоји од краја 60-их година, и настаје од два друштва „Напредак“ и „Шћефањик“. Друштво има запажене резултате у драмској, фолклорној и музичкој делатности претежно на словачком језику. У селу делује Матица словачка која је основана далеке 1932. Њен рад је био забрањен 1941. године а обновљен 1990. Матица се бави очувањем фолклора, музике, обичаја, ношње, језика и свега осталог што је везано за очување идентитета Словака на овом подручју. Најпознатија манифестација у току године је тортаријада а веома су посећене остале: сеоска православна слава, сеоски евангелистички кирбај, кобасицијада и винаријада.
Следећег уторак у наставку репортаже из овог лепог села читајте о чувеној женској хармоникашкој групи „Мешкарке”, хроникама српског и словачког гробља и православној Цркви Св. Архангела Гаврила.
Роберт Чобан
