Бранислава од ултразвучног снимка бебе у стомаку прави ручни везени ултразвук и на тај начин ствара аутентичну успомену за родитеље и децу.
На друштвеним мрежама себе и оно што ради представља занимљивим називом који је фузија веза и визије - "Везионарка".
Она то заиста и јесте - креативац који се води крилатицом да живот нису дани који су прошли, већ успомене које се памте.
Управо њих, за себе и друге, Бранислава ствара својим умешним рукама.
Када је пре петнаестак година од своје баке учила да везе, није могла ни наслутити да ће једног дана њене јединствене радове поручивати људи из целе Европе.
Основне бодове и најједноставније технике везења ме је научила бака Србинка још пре петнаестак година. Док је она везла гоблене, ја сам седела поред ње и упијала покрете руку и све што ми је тада причала. Иако ме тада није много занимало везење као посао којим би се бавила, него само као хоби, касније је све што ме је научила користило, навела је Бранислава за Еспресо.
Идеја за ручни везени ултразвук настала је, како каже, након болног и тешког догађаја који је уједно освестио и навео да схвати значај трудноће, живота који се развија у жени током девет месеци и вредности успомена током тог периода.
Идеје су настале са жељом да успомена вечно траје.
Син Алекса је природним путем рођен септембра 2019. године у присуству свог оца, доктора и бабице. На рођењу је добио оцену 10, и наравно, постао радост целе фамилије. Само пар сати након порођаја, уследиле су вести које су обележиле наше животе. Након првог подоја, посетила су ме два педијатра уз многобројна питања (за која сам мислила да су саставни део неке постпорођајне процедуре) да би ми након истих саопштили да је Алексино стање критично. Његова крв није садржала тромбоците, животно је био угрожен и санитет из Новог Сада је био на путу до болнице. Био је толико критичан, да ме је докторка припремила речима које никад нећу заборавити "Ако преживи пут до Новог Сада, ми ћемо се за њега борити". И сада ми се срце стегне кад се тога сетим. Уследило је најдужих сат и по времена. Стигао је, жив је и борба је почела, присећа се Бранислава и додаје да једино што је у телефону имала током његовог транспорта биле су фотографије ултразвука и пар фотографија с рођења на којима се виде последице крвног поремећаја:
Молила сам се, разговарала са њим, са собом и са Богом уз слике ултразвука, посебно уз слику када смо сазнали да стиже баш он. Тада сам решила, ма шта год да се деси, ту слику желим сачувати. То је његова прва слика, моја "амајлија". Можете слутити, тад се родила жеља која је прерасла у Везионарку. Алекса је уз докторе добио животну битку и пар недеља након рођења смо били заједно у дому. Само две године након овог догађаја проживели смо све исто, рођењем ћеркице Емилије која је имала исти крвни недостатак као и Алекса, па је по узору на његову терапију и њој дата терапија која је убрзо дала резултате. Сазнали смо да се болест зове алоимунатромбоцитопенија која је настала услед неслагање моје и супругове крви. Сада су обоје здрава деца без последица по живот.
"Душу сам исплакала док сам га урадила"
Сваки ултразвук бебе који треба претворити у вез изазован је сам по себи, а неколико поруџбина је највише дирнуло.
Не могу одвојити само један рад, јер изазов се јавља на више начина. Емотивно ми је најтеже било да везем мајци ултразвук бебе која није међу живима. Душу сам исплакала док сам га урадила, знајући да је то родитељима једина успомена од сина. Технички најизазовнији рад је био скуп 4 ултразвука на раму пречника 27цм. А веза ултразвука слепој девојчици је најодговорније дело које сам начинила јер ће помоћу рељефа (конца и платна) моћи да доживи ултразвук. Пренети ултразвук на тај начин и помоћи јој да схвати изглед бебе у мајчином стомаку је сигурно обележило моју каријеру, открила је Бранислава.
Неколико месеци налог Алексиног рођења, прича нам Бранислава, на ум јој је пала занимљива идеја која је била клица онога чиме данас мами осмехе на лица бројним новопеченим родитељима.
Током зимских дана и са вишком слободног времена, потражила сам инспирација на интернету у вези ултразвука и видела да неколико жена у свету везе ултразвук бебе. Пожелела сам тако несто за себе. Када сам видела да се ултразвук може урадити у облику веза, сетила сам се бакиних речи и савета “Све што пожелиш, твоје руке могу да створе”. Дан по дан, настао је први везени ултразвук у Србији. Алексин ултразвук, наводи наша саговорница.
Сањала је да, како каже, буде жена са актовком, али је временом схватила да позив правника није оно што истински жели, барем не у овом данашњем времену.
Када је поређала животне приоритете, здравље и срећу своје деце ставила на прво место, нашла је времена и простора за покретање породичног посла кроз креативни израз.
Пре и током трудноће са Алексом сам радила у Основном јавном тужилаштву као приправник јер сам по струци дипломирао Правник. Већ тада сам знам да тај позив није за мене. Јесам сањала да будем жена са ташном (актовком) али не у овом систему данас. Једноставно, бити део система којем не припадам (не мислим на колектив, колеге су биле фантастичне), радити по стриктним прописима и решавати туђе проблеме није била опција за мене док ме је код куће чекало мало дете. Нисам могла због традиционалних уверења и "сигурности" државног посла да погазим себе. Доношење одлуке да се након породиљског одсуства не вратим на посао додатно је допринело стање короне у Србији. Како је тада Алекса био мали и здравствено нестабилан, нисам смела ризиковати да угрозим његово стање, јер рад у тужилаштву обухвата контакт са великим бројем људи. Да не бих остала потпуно без посла и прихода, решење сам пронашла у послу од куће, отварању Везионарке и покретању породичног посла, наводи ова Кикинђанка.
Дневник/Еспресо
