као и за попис свих цивилних жртава у Војводини 1941-1948.године. Такође, Институт за савремену историју у Београду доделио му је јубиларну награду за научни рад у последњих 10 година.
Историчар Цветковић аутор је најпродаваније научно историјске књиге „ Између српа и чекића – ликвидација народних непријатеља 1944-1953“, која је збир његовог петнаестогодишњег истраживања ове теме која је деценијама била табу у српском друштву, а аутор је и једне од најпосећенијих изложби у Србији „ У име народа“ коју је током 2014. и 2015. у четири града видело око 56.000 људи.
За историчара је велики изазов и људски и професионални бавити се пописивањем цивилних жртава рата, као и револуционарног терора који је уследио у деценији иза Другог светског рата. То је шанса, не само за научни већ у првом реду, за друштвени допринос суочавању са насиљем и злочинима у име тоталитарних идологија које су обележиле историју 20. века, не само у Србији и Југославији већ, у целом свету , објашњава Цветковић у разговору за недељни „Дневник“.
– У неким случајевима ради се о дуго строго табуисаним или вешто заобилаженим темама које су још увек, на неки начин, „вруће”. Пре само пар деценија покретање и покушај објективног истраживања оваквих питања водило је аутора на суд, па и иза решетака. Стога, ове болне теме данас траже историјска преиспитивања како би на неки начин допринели исправљању великих неправди према одређеним друштвеним слојевима и националним групама и осудили злочине који су се десили. Велики је и одговоран задатак бавити се људским правима и репресијом, уједно, мени и велика част, имајући у виду да њен значај надилази научне потребе и ставља у први план човека и живот наспрам ускогрудости и манипулативности идеологија и политике.
Изложбу „У име народа“ о политичкој репресији 1944-1953. у Србији једино су Панчевци имали прилику да је виде. Каква је шанса да буде отворена и у другим војвођанским градовима?
– Пројекат „У име народа!“ је посвећен жртвама комунистичког режима у Србији и дугогодишњим табу темама: ликвидацији народних непријатеља, политичким суђењима, Голом отоку и другим логорима, прогону кулака у време принудног откупа и колективизације. Изложба „У име народа!“ била је пројекат групе ентузијаста која је сарађивала са Државном комисијом за тајне гробнице која је имала основну намеру да сазнања кроз документацију која нам је била доступна, сав видео, документарни, фотографски и други материјал на модеран, мултимедијалан и интерактиван начин представимо широј јавности. Изложбу су махом финансирали грађани и појединци уз минимално учешће државних фондова што је преседан за овако велики пројекат код нас. Наша је жеља да питање овог пројекта трајно решимо и трајно удомимо негде у Београду или неком већем граду у Србији јер сматрамо да је то Србији потребно. И да култура сећања и на ове жртве мора постојати. У међувремену волели бисмо да изложба буде приказана у још неком граду, јер има интересовања код грађана, али то је питање за културне институције у Војводини.
Шта се дешава са Државном комисијом за тајне гробнице?
– Државна комисија за тајне гробнице је тренутно на танком леду. Нити је угашена, нити добија нека средства за рад, волонтери и сарадници и даље прикупљају грађу и ажурирају базу потпуно на добровољној основи. Ипак велики је допринос комисије што је коначно после седам деценија ушла у архиве тајне полиције, суочила се са књигама и списковим стрељаних који непобитно доказују размере злочина „У уме народа!“. Управо на основу тих архива као Комисија пописали смо око 60.000 лица убијених после септембра 1944. и евидентирали око 215 локација тајних гробница. Ова база је помогла у стотинама случајева рехабилитације у Србији где су потомци управо на основу интернет базе долазили до података и назива архива у којима могу наћи трагове о својим најближима. Што се тиче ексхумација и обележавања тајних гробница ту се није много урадило, осим на две локације у Србији (Бољевац и Крагујевац) није учињено ништа на том плану. Није предузето ништа ни на постављању спомен обележја . Постоји предлог удружења жртава да се у Београду подигне један заједнички споменик свим жртвама комунистичког режима, свим људима који су изгубили слободу или живот из политичких и идеолошких разлога али то је још на дугачком штапу.
Срби су веома осетљиви када је реч о величању Анте Павелића и Алојза Степинца, јер се њихови злочини овде још памте. Да ли је онда логично да су и Хрвати осетљиви на рехабилитацију Драже Михаиловића и најаву евентуалне рехабилитације Милана Недића?
– Срби су са правом осетљиви на величање Анте Павелића чији су злочини без премца на овим просторима. Према броју убијених то је убедљиво најкрвавији режим на тлу бивше Југославије. Наравно, било је злочина почињених и од стране четника и припадника ЈВуО у НДХ као и свих других формација у једном вишеструком, грађанском рату по више основа. Готово ниједна војска ту није чиста... Али, поредити геноцидни систем у НДХ и злочине герилских антифашистичких и других формација је у најмању руку непримерено, и по мени са крајњом политичком намером и изједначавању кривице и натегнутим симетријама на којима је, уосталом, почивала бивша Југославија. У случају Павелића ради се о логорима смрти и стотинама хиљада људи који су у њима завршили и ради се о једном вољном колаборационистичком режиму над чијим су се злоделима чак и нацисти згражавали.
Недић је био, иако невољни, председник колаборационистичке владе под немачком окупацијом и та би га чињеница кандидовала за суд и да није било комунистичке револуције већ да су победиле снаге верне влади у Лондону без обзира на то да ли је одговоран и у којој мери за злочине. Ипак, Недић се не може изједначити с Павелићем, Квислингом у Норвешкој, па ни сасвим с Петеном у Француској. Недић није добровољно и са одушевљењем прихватио место председника владе, нити је са цвећем сачекао Немце као ослободиоце, нити је био пета колона. Он се тек после Априлског рата и разарања земље и велике опште и личне трагедије у условима сурових немачких одмазди и уцена прихватио да седне у „врућу” столицу, око које се нису баш отимали. Његови апологети чак тврде да је био свестан да ће Немачка изгубити рат, а он бити кажњен на суду. Правдао је одлуку интересима народа који треба да опстане у условима геноцида у НДХ, хиљадама избеглица са окупираних подручја Југославије (више хиљада Словенаца и других!) и реалном претњом распарчавања и оног што је остало од Србије.
Могу ли се уопште поредити улога Драже Михаиловића и Милана Недића у Другом светском рату и колико је добро упоређивати ове две личности?
– Поредити генерала Михаиловића је могуће само са генералом Де Голом, а Петен би у Србији био Недић, док Анте Павелић нема пандана на европском нивоу за поређење. То није никакво величање улоге министра војске југословенске Владе, то је факат поткрепљен са хиљадама докумената. Недић је био председник колаборационистичке владе, а Михаиловић министар војни владе у егзилу и вођа покрета отпора. О томе сведоче немачке потернице за њим, бројне немачке објаве о ликвидацијама његових присталица по целој Србији и на Бањици, где су надполовично били управо оптужени за помагање ЈВуО, хиљаде робијаша у логорима Дахау, Матхаузен, Аушвица...
Михаиловић и Недић су слични само у једном: обојица су били српски официри одликовани за заслуге у Првом светском рату док им се концепција у другом рату сасвим разликовала. Један је покренуо први покрет отпора у Европи у време кад је Немачка била најјача, а потом након сурових немачких одмазди и гушења устанка пасиван отпор и чекање на акције савезника (попут Де Гола у Француској). Други је био за колаборацију, ред и мир уз ослон на Немачку у циљу спасавања живота. Сукоби међу њима су били озбиљни, али их је уједињавао антикомунизам јер су бољшевике сматрали револуционарним елементом који желе да рат искористе за рушење државе којој су се заклели официрском чашћу.
За Михаиловићеву рехабилитацију, мислим да је праведна, док Милан Недић нема основа за рехабилитацију, једино је можда споран правни основ по којем је у оно време члановима породице узета имовина, али то је друго … Иако по нама није ни Павелић, нити Квислинг, Недић би као доказани колаборант, председник окупационе владе, био у свакој земљи осуђен. Једино што је питање да ли би пред судовима у демократској држави добио временску казну уместо смртне. У том случају би прошао као француски колаборационист генерал Петен, што је можда и његова права мера.
Љубинка Малешевић
Три таласа поратног насиља
– У Србији су после Другог светског рата била три круга насиља потпуно у складу с Лењиновом тезом о етапној револуцији, о којима се до скоро мало писало на објективан начин – тврди др Цветковић. – Први 1944-1945. је био најжећи - подразумевао је ликвидацију углавном без суђења или, ређе, са фарсичним процесима. Заједно са мањим бројем истинских злочинаца стрељани су тада махом цивили најразличитији професија и социјалних група - професори, студенти, имућнији сељаци тзв. кулаци, бивши политичари, свештеници, има и глумаца, новинара, ученика, адвоката, речних полицајца и саобраћајца. У другом валу по Стаљиновој директиви широм комунистичког блока на судски начин углавном су елиминисани тзв ,,сапутници револуције“, а трећи вал је уследио је након Стаљинове екскомуникације Тита из комунистичке породице 1948. године и осуђујуће по југословенске комунисте Резолуције Информбироа. У једном сизофреном процесу доказивања, правоверности стаљинистичкој догми с једне стране страдали су „кулаци“ као противници колективизације по совјетском узору и остаци грађанске опозиције, а с друге стране хапсе се партијске присталице које су оптужене да се двоуме или исказују симпатије према Стаљину. У истој ћелији су се тада могли наћи, није никакав виц, два човека – један зато што је оптужен да је величао Стаљина и други зато што је говорио против Стаљина и бољшевизма...
