Његов ловачки стаж након свих обављених лекарских прегледа поново је продужен.
- Здравље ме добро служи, тако да сам све лекарске прегледе, укупно шест одлично прошао. Нема одлагања ловачке књижице, и даље се иде у лов, а за њега живим више од пола века . Са том љубављу једноставно се живи, деда и отац били су ловци , њиховим стазама пошао сам и ја, каже за РИНУ старина Милић.
Као и већини ловаца, најбољи сапутник у лову је ловачки пас. Милић их је некада имао више, а сада има само Ару.
- Прошле године у лову нестала су ми два пса, чувени су били, где се они појаве, изгоне дивљач, вредели су више од краве, додаје овај страствени ловац.
Милић за себе каже да лов није само хоби, већ и начин живота. Истиче да свако ко је ловац у души, на првом месту је и чувар природе.
„ Овде у подножју Маљена, између Пожеге и Дивчибара , Бог на природним лепотама није штедео. Проћи овим шумама је благостање за душу и тело. Предатора има, праве огромне штете, тако да се најчешће са колегама ловцима организујем за лов на лисице и шакале. Изнад куће сам направио кућерак, склониште за ловце где се могу одморити, а најчешће је то и место окупљања пре поласка у лов. Сваки од њих зна где стоји кључ, додаје Милић.
Поред ловачког пса који је ловцу најбољи пријатељ, сваки од њих памти и прву пушку коју је са собом носио у лов. - Једноцевка рускиња, дан данас је се сећам, а имам ево 93 године , виталан сам , препешачим километре и на свежем ваздуху сам већину времена, што би се рекло, лов је заслужан и за дуг живот, каже Милић Васовић.
(РИНА)
