несвакидашња изложба „Хајде, брате, купи свате – српска свадба“, посвећена свадбарским обичајима и ритуалима.
- Желели смо да упознамо људе са обичајима којих више нема, које је избрисало време или су оправдано изобичајени, попут отмице девојке, која није достојна човека и жене - рекла је Душанка Марковић, виши кустос и етнолог у Музеју града и ауторка изложбе.
У збирци страних уметности градског музеја су приказани обичаји са територије Војводине, а осим изложених ношњи и фотографија, посетиоци могу прочитати доста тога о свадбеним обичајима и ритуалима, од којих неки данас делују врло забавно. Будуће удаваче и ђувегије занимаће ишчитавање старих обичаја, а вероватно и обрадовати што данас имају могућност избора, па традиционалне ритуале не морају поштовати. Како би сазнали за кога ће се девојке удати или кога ће момак оженити, некада се прибегавало гатањима и враџбинама. У данашње време, у доба интернета и савремених видова комуникације, у одабиру партнера нема граница, такорећи цео свет је “у понуди”. Некада се одабир брачног друга сводио на исто село, евентуално неко ближе место, тако да су прве контакте млади имали на прелима која су се најчешће одржавала зими, на „бусији“, раскршћу села или испред девојачке куће, а било је упознавања и на сеоским славама, вашарима, мобама, игранкама, колу... „Хватање“ момка и девојке у коло значило је да су одрасли. Дечаци су постајали момци са 15-16 година, а девојчице девојке са 15. Тај прелаз, посебно код девојака, означаван је одећом, накитом и начином чешљања косе.
Дакле, уколико сте помислили да вам се родитељи и родбина мешају у избор партнера, опустите се. Није то ништа у односу на њихову пређашњу улогу јер се дешавало да родитељи све договоре, а да се младенци упознају тек на свадби.
Водило се рачуна о пореклу младенаца, здравственом и имовинском стању, друштвеном угледу породице. У Срему је важио обичај да када дође јесен и ново вино, родитељи питају сина доспелог за женидбу да ли је одабрао девојку. Уколико је “гледао” девојку и родитељи се сложе са избором, шаљу изасланике, проводаџије да питају да ли су врата отворена? Ако добију потврдан одговор ђувегијин отац одлази да дарује девојку и тиме је „обележи“.
Међутим, дешавало се да млади сами бирају партнера, па чак и против воље родитеља. Већ у другој половини 19. века момци и девојке сами бирају партнере, па ако су се родитељи сложили, настављало се са преговарањем, односно просидбом. Уколико се родитељи не би сложили, млади би се узимали без одобрења, тј. била би извршена „отмица девојке“. Врло често, бракови су склапани и “добегавањем” девојке код момка, када је она одлазила без знања родитеља.
У појединим деловима Војводине просидби и веридби претходило је „загледање“ куће од стране родитеља. Родитељи би одлазили да се упознају са будућим пријатељима, да виде девојку, чују шта доноси у мираз, и то би значило да девојка има „загледаче“. Ако би им се свидело шта су видели, позивали би девојчине родитеље код себе на „загледање“. Дешавало се да сиромашније породице позајмљују од родбине ствари, алате, покућство па чак и храну за гледање куће, све да се остави добар утисак.
У просидбу се најчешће ишло празником (субота, недеља и четвртак) и то без најаве. Сматрало се да су „девојачка врата свима отворена“, а поред младожењиних родитеља у прошњу су најчешће ишли и стриц и ујак и то увек у непарном броју. Као дар су девојци доносили јабуку у коју су задевали новац или дукате, или су јој качили накит. Примање дара значило је да је девојка капарисана, даривана, односно испрошена.
Веридба се обављала десетак дана после прошевине. Састанак будућих пријатеља после“ јабуке“ називао се уговор, у Банату „буклија“, а у Срему „запојке“. Том приликом тачно су се прецизирале обавезе обе стране: даривање свадбара, број сватова који долазе код младе у кућу, обавезе младожењиних родитеља око хране и пића. Иако је био усмени, уговор се схватао озбиљно и морао се поштовати.
Позивање у сватове најчешће су обављали младожењин отац и брат, а понегде другови, свирачи, родбина, па и сам младожења. У Срему су називани легијаши, кртани, крцала, у Бачкој фифери, мусталџија, чауши, а у Банату говорџије или буклијаши. Предводио их је весео, причљив момак звани побра који је носио чутуру. У јужном Банату био је обичај да млада и младожења пре него што крену у позивање сватова, најпре сврате до гробља да позову покојне претке.
На дан свадбе, када сватови дођу по младу, она кришом треба да погледа кроз округао предмет (сито, прстен) или струк босиљка како би им љубав била вечна. При одласку из куће, кад сватови крену, родитељи и родбина дозивају младу именом, а уколико се окрене то је значило да ће се вратити у родитељски дом.
Ко жели да се подсети обичаја, научи нешто ново нека посети изложбу. Ако вам се неки ритуал свиди примените га, можда се баш вама посрећи!
Јована Вукашиновић
Провадаџија задњицом затвара врата
За проналажење добре прилике за удају или женидбу ангажоване су проводаџије (спроводаџија, новодаџија, наводаџија, проводач, ландупа, погузичко), веште, речите и упорне особе које хвале страну коју заступају и знале су ко има момка или девојку за удају и женидбу. Проводаџија је, по обичају, затварао врата при уласку у кућу задњим делом тела (туром, дупетом), како би се посао успешно завршио, па одатле и назив „ландупа“.
Ни јефтино ни једноставно
Свадба ни данас није јефтина забава, а поготово то није била у прошлости. Бројни су се услови морали стећи да би се младенци венчали, а требало је проћи кроз разне обреде даривања. Коме је организација свадбе данас компликована и скупа, нека посети изложбу и погледа и прочита обичаје при упознавању, меркању, пре венчања, у току и после венчања.
