ближа родбина. Ко има срећу, друштво му праве браћа и сестре, а онда долазе другари, затим су ту колеге и учесници разних активности на којима се срећемо и дружимо. Сви су они, баш такви какви су, нама дати да нешто о себи кроз њих научимо. Они су, како се то једноставно каже, наша огледала. Кроз односе са другим људима, ми схватамо ко смо, какви смо, шта бисмо могли да учинимо да се променимо и том својом променом поправимо свет око себе, јер, то већ свако зна: мењамо свет једино кад променимо себе.
Добро, кад то већ знамо, зашто то и не примењујемо? Зато што негде на свом животном путу направимо неке грешке у корацима, и све некако изврнемо и погрешно тумачимо. То што смо стално окружени људима, јесте фина могућност да нека понашања запазимо, приметимо, видимо, али све мање себи остављамо времена да о томе промислимо, да нешто из тога о себи закључимо и то из једног јединог разлога: ми никада нисмо сами са собом. Никада нисмо сами са собом и својим мислима. Једино тада ми имамо простор у којем можемо мало да се саберемо и стварно видимо где се налазимо и шта са својим животом радимо. То једноставно не умемо. Ту се изгуби та важна копча, ту изгубимо ту логичку нит, и немајући себе, оног себе са којим у дубокој тишини општимо, ми све проналазимо у другим људима. Други су нам за све криви, и упорно се понашамо онако како се понашамо, чинећи тим својим понашањем свет онаквим каквим га чинимо. Врзино коло.
Када бисмо одвојили један сат дневно да уместо разних активности које називамо „опуштањем“, само будемо сами са собом и бавимо се сопственим унутрашњим светом... Када бисмо се позабавили својим навикама, мислима, особинама уместо да у туђе животе завирујемо на друштвеним мрежама... Уместо да гледамо серије и упијамо вибрације страха, туге, љутње, преваре, љубоморе, зависти... (јер каква би серија била без тога?) хајде да се позабавимо собом. Какве су нам мисли? Како се осећамо? Шта је то што можемо да учинимо да се овог тренутка боље осећамо? Када променимо вибрацију у којој се налазимо, неминовно се мења вибрација у којој живимо. То је једноставно тако.
Али није лако. Нису нас научили колико је самоћа важна за наш унутрашњи развој. Чим довољно стасамо да држимо кашику, већ нам тутну мобилни или таблет у руке, понуде нам шарене игрице и цртаће, да случајно не бисмо у својим главицама жељним нових сазнања нешто сами думали, него да ми, пилићи мамини, лепо добијемо сервирано све што је неко други осмислио, да се сами ништа не трудимо. Јесте, сличну грешку у корацима сви направимо, али сва срећа, па увек имамо времена да је исправимо. За сат самоће дневно, никад није касно. Ја сам тај сат пронашла у активностима које сам до недавно називала разонодом, а у ствари су биле бесмислено траћење времена. Имате ли ви смелости за моју мустру, за сат тихог, искреног разговора са собом?
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
