Како је само три месеца старији од овог популарног телевизијског квиза који се већ три деценије емитује на РТС-у, Филип је вечерас, може се тако рећи, заиста „прешао игрицу“ уз коју је, како и сам каже, одрастао.
Препун позитивних утисака, али и олакшања што се такмичење успешно завршило, Филип нам прича о занимљивом путу како је уопште и дошло до тога да седне у (неку) врућу столицу...
Још као ученик новосадске Основне школе „Соња Маринковић“ почео да је показује интересовање за све и свашта, што се наставило и током школовања у Гимназији „Исидора Секулић“. Када је дошло време за студирање, определио се за туризам на ПМФ-у, од чега је после неког времена и одустао. Тренутно ради у кладионици и, као што је већ многима познато - осваја одличне резултате на телевизијским квизовима!
„Слагалица“ није ни први у ком је учествовао, али је свакао једини у ком је двапут победио; најпре је освојио 103. циклус, а и вечерас 169.
- Јако је леп осећај одрастати уз „Слагалицу“, а онда и овако победити - каже Филип Тот за „Дневник“. - До сада нисам имао прилику да се окушам ни у једном суперциклусу, вероватно су ме због тога овај пут и звали, оставио сам добар утисак током првог учешћа. Тада ми је била јако велика жеља да учествујем на „Слагалици“, због чега сам се три године сваки дан пријављивао. Устанем, укључим компјутер, па уместо јутарње кафе пошаљем мејл „Слагалици“, и тако сваки дан. Три године им је требало да ме позову. И кад сам успео да освојим 103. циклус, то ми је био врхунац, иако „Слагалица“ није најзахтевнији квиз, али има тежину због највеће традиције, праћености... Кад је мењан систем такмичења, људи који су побеђивали око мог циклуса, поново су се пријављивали а ја нисам имао жељу. Сматрао сам да сам већ тада „прешао игрицу“. А сада су ме звали да будем међу свим победницима у протеклих 30 година, прихватио сам и, ето, још једном сам „прешао игрицу“.
Сад си је баш докторирао! Овог пута си био на познатом терену, али колико је ипак било другачије? Да ли си имао већи притисак?
- Јесам. Кад су ме позвали да учествујем опет, нисам имао велика очекивања. Има ту разноразних учесника, неке памтим да су били одлични док сам ја био још клинац, а има и младих који су максимално „загрејани“. Мислио сам да пре свега против њих немам шансу. Мени је било битно да ме неко „не опере“ са 200 разлике и да не грешим на глупостима. Не бих се изнервирао да сам изгубио нешто ситно... Али, од короне се не бавим толико интензивно квизовима, а како их сад има на сваком кораку, кад бих се у животу бавио само њима, не бих све постигао. А ја не знам да рашчланим битно од небитног... И даље свашта читам, гледам, меморишем, остао ми је тај „квизачки“ мозак.
Верујем и да ти је пао камен са срца кад је све прошло, кад си победио...
- Јесте, да, нисам ни веровао, искрено. Сад ми се мало слегло, па ми дође као нормално, али није...
Рецимо, да заиста запнеш и да учествујеш на што већем броју квизова, да ли би могао да живиш од тога?
- Као такмичар не можеш. Можеш да живиш од тога ако правиш паб квизове.
Када би хтео да направиш „Слагалицу“, односно да те позову да им аистсираш, на шта би ти стављао фокус у питањима?
- Ја нисам талентован за то и не бих то радио никад, јер је то креативан посао. Друга ствар, мени је то хоби, причињава ми задовољство, а када би ми постао посао, кад бих морао од тога да живим, не бих могао...
Нисам мислила да живиш од тога, него да добијеш прилику да се опробаш да будеш с друге стране „Слагалице“, шта би променио?
- Интензиван је то процес... Али, не бих много мењао од овога. Увек има мањкавости у свим играма, али у принципу „Слагалица“ је ТВ квиз и акценат је на то да се гледа, да обичним људима буде занимљиво, да се коментарише и буде праћено.
Да ли општа култура и свезнање излазе из моде?
- Не, само добијају другу димензију. Баш сам размишљао о томе. Био са с неким човеком у емисији ког памтим из периода кад сам почео да пратим квизове, баш је био доминантан, али тад се и много мање знало, није било интернета и такве брзине информација. А данас, ко има времена и жеље, може сваки дан да буде на Википедији, да ишчитава све и свашта, да учи, па самим тим и критеријуми су већи. Није изашло из моде, али је добило други облик и људи данас много више знају него раније. Некад си морао да имаш озбиљну меморију и да си начитан да би нешто урадио на неком квизу.
Спомињеш Википедију, колико је то добар извор информација? Ипак је може свако попуњавати према сопственим нахођењима и ставовима...
- Енглеска Википедија је океј, а наша је катастрофа. Многе ствари са наше Википедије мораш да провераваш.
Где се ти највише информишеш?
- Некад бих кренуо с једним чланком, па после два сата завршио на неком педесетом. Али, рецимо, спорт пратим од малих ногу, музику волим да слушам, свашта...
Сад си ми дао добар шлагворт, постоји ли нека област која те највише занима и у којој се осећаш најсигурније?
- Не. Има неколико области за које мислим да имам веома површно знање из њих, као, рецимо, природне науке, ту знам оно што сам покупио из квизова. Од области које ме интересују су спорт, музика, географија...
Леа Радловачки
