која ће трајати до краја месеца. Предмети из Завичајне збирке ликовне уметности Градског музеја у Сомбору и Музеја Војводине поред своје стилске и уметничке вредности имају изузетан значај за изучавање националне историје и културе. Сомборски музеј је 1984. из Костићеве заоставштине откупио велики број предмета ликовне и примењене уметности који су данас већим делом у сталној поставци Завичајне збирке осветљавајући не само лик чувеног песника, него и време са краја 19. и почетка 20. века у коме је живео. Ауторка изложбе, историчарка уметности Зора Шипош, виши кустос Градској музеја у Сомбору указује да су сви вредни експонати откупљени са намером да се не заборави свестраност и значај великог песника и човека.
Беседу на отварању ове изложбе академик Миро Вуксановић, књижевник, посветио је Костићевим сомборским годинама, указујући на обимну расправу коју је у четири наставка објавио још 1976. у часопису „Домети“, а затим и књигу „Лаза Костић у Сомбору“ са збирком текстова што их је Лаза написао од настањивања у Сомбору 1895. до 1910. када је сахрањен на тамошњем гробљу. У средишту поменуте расправе и у средишту сомборске музејске изложбе, како наводи Вуксановић налази се Лазин писаћи сто, његов Schreibtisch.
- То радно место је чувено. О њему је и писано и казивано. И то је једино његово, набављено по његовој великој жељи, јер до своје 54. године није имао свој сто за писање- истакао је Вуксановић.- Наручио га је у Бечу, код ондашњег познатог мајстора Тајбнера. Лаза је писао стојећи, раскомоћен, понекад и без одеће. И прошетао би терасицом ограђеном кованим гвожђем, изнад капије и места за спомен- плочу која је касније, са стиховима, постављена поред узлаза у кућу Паланачких на Главној улици, до парохијског дома и велике цркве. Остајао је ноћу, дуго, спавао ујутру, такође дуго, потом гимнастичио, трчао, радио склекове, све на грађанско чуђење, увече ишао у Српску читаоницу која данас носи његово име, којој је био председник. Забележени су Лазини каламбури и досетке, скраћене речи у депешама и узречице. Причао је Милан Коњовић како се чаплиновски обукао, у црно, утегнут у струк, с дубоким цилиндром, док је ишао за ковчегом своје „веренице љубе”. Вељко Петровић, као дечак, гледао је младу „у пенастој белини”, „масивно облу”, добродушну и срећну, јер је после двадесет и пет година дочекала да се уда за „женика” који је на венчању „гледао у страну, у ништа”.
Међу изложеним предметима ауторка поставке, Зора Шипош посебно издваја дела великог руског сликара реалисте Иље Јефимовича Рјепина, два мала платна исечена са неке веће слике, указујући да његова биографија има неке сличности са животом Лазе Костића, јер су обојица неизоставно узимали учешћа у свему што се око њих догађало и оставили запис, један сликарском четкицом, а други пером. Изложен је и диптих тканих таписерија Музе у пасторалном амбијенту из радионице француског сликара Лионела Пероа, као и сребрнина са стилским одликама сецесије. Један од детаља је и мастионица поред копије рукописа најлепше песме покајанке српске књижевности, Костићеве Санта Мариа делла Салуте. Изложба указује и на Костићев рад у правничкој струци, од 1892. до 1900. године превео је 800 страна и објавио „Пандекте” у Загребу, дело Валтазара Богишића утицајног јужнословенског правника и професора, у жељи да правничку терминологију приближи народном књижевном језику. Преводио је и Шекспира; у Малој библиотеци мостарског “Пријегледа” објавио је Хамлета (1903) и Ричарда III (1904), а у Новом Саду, у Матици српској, Ромеа и Јулију (1907).
Предочавајући још низ мање познатих детаља из Костићевог живота, Миро Вуксановић наводи да је песник писао свој сановник, тајно и на француском језику, како му у сан долази Ленка Дунђерски. Из тог „Дневника“, који имамо у преводу Милана Кашанина, како каже Вуксановић, почела је да расте Санта Мариа делла Салуте, љубавна поема и молитва, осамљена, још недосегнута у српском песништву. Цела је у каталогу као главни “експонат”, као главни разлог за казивање о Schreibtisch-у.
– За сомборским Сћреибтисћ-ом Лаза Костић је сабрао своје песме и објавио их у Матици 1909. - наводи Вуксановић. – На годину пред свој одлазак, када је примљен у Српску краљевску академију, у години смрти своје Јулијане Паланачки и у години када је довршио своју најбољу песму, Лаза је свео животни рачун, никоме дужан, учинивши да смо његови дужници.
Изложба у Музеју Војводине део је међумузејске сарадње две институције. У четвртак када се пред новосадском публиком нашла заоставштина великог песника, у сомборском музеју је отворена поставка Музеја Војводине са уметничким фотографијама Радивоја Симоновића, чувеног сомборског лекара и великог пријатеља Лазе Костића. Своје дело “Успомена на др Лазу Костића” Симоновић завршава речима да је „Лаза самога себе, свој живот и све што је имао и могао дати жртвовао за српски народ, који је неограничено волео’’.
Нина Попов
Филм о Костићевом бурном и богатом животу
Једно од највреднијих културних знамења овог простора из области очувања историје, културе и уметности које до сада није каталошки обрађено и публиковано, по речима организатора, биће доступно на неколико нивоа презентације, путем изложбе, каталога, стручних вођења и музејских играоница у Музеју Војводине, као и филма „Лаза Костић у Сомбору” по сценарију и у режији Филипа Марковиновића. Филм у форми документарца доноси причу о томе како је Лаза Костић постао Сомборац, дотичући се свих битних момената из његовог бурног и богатог живота. У филму играју Иван Ђурић, Милован Филиповић, Страхиња Бојовић, Милијана Макевић и Љиљана Томић Марковиновић.
