Пројекат је завршен, и јуче су сарадници који су на њему радили, своје идеје и постигнућа представили ђацима Рачунарске гимназије „Смарт” у Новом Саду.
„Првенствено радимо на ресоцијализацији бивших штићеника, јер се они у заједници „Земља живих” лече, а ми покушавамо да их оснажимо за време кад изађу, да им помогнемо да се лакше снађу“, каже коориднаторка пројекта Љиљана Маширевић.
„Министарство омладине и спорта нас је подржало и ове године. Организовали смо курсеве, са циљем да учесницима пружимо знања и вештине, које им могу бити важни приликом тражења посла и хватања корака у животу.“
Групе су одлично попуњене. Међутим, најмање полазника је било, у складу са ресурсима, на роњењу и варењу.
„Ове обуке су засноване искључиво на практичним вештинама. Теоријски део смо свели на минимум, те су учесници одмах добили алате у руке“, каже Маширевић.
„До сад смо спроводили обуке за писање радне биографије и мотивационог писма, као и бизнис плана, а ове године смо одлучили да мало и променимо концепт пројекта, да у циљу инклузије, полазнике приближимо становништву, изађемо из уобичајеног оквира и фокусирамо се на оне штићенике који су већ прошли програм „Земље живих”.“
На јучерашњој презентацији није било оних који су похађали обуке, а ђацима Гимназије “Смарт” представили су се неки од сарадника на пројекту, едукатори, који су говорили и о својим искуствима у раду са бившим зависницима.
„Мислим да су се сви учесници добро уклопили и да су свему томе лепо приступили. Да нисам знао њихову историју, не бих ни претпоставио да су некад били зависници“, каже едукатор и асистент на ронилачком курсу Милан Његомир из Друштва подводних активности Сомбор.
„У Новом Саду сам имао три полазника обуке, а у Сомбору једног. За роњење су најбитнији здравствена и психо-физичка спремност. За мене је роњење нешто између спорта и хобија, којем се вреди посветити.“
Л. Радловачки
