Пре десет година, удео старијих у популацији био је око 16-17 одсто, а према последњем попису они чине скоро 23 одсто становништва Србије, што јесте важан апел професионалцима, без обзира у којој области делују, да се понашају примерено тој групи грађана, додао је аутор монографије „Виктимизација кроз животне циклусе” проф. др Зоран Павловић.
– Наши закони нису тако лоши, проблем је пракса – напоменула је Ивана Стевановић. – Касно долазимо до саме чињенице да су, на пример жртве насиља, зато што им је веома тешко да пријаве починиоце, најчешће своју децу, па и унуке, јер обично имају много мање социјалних контаката, поготово ако се ради о сеоским срединама. Многобројна истраживања указују на посебну угроженост жена из руралних подручја. Основна је ствар да дођемо до тих људи и, оно што је најважније, да им укажемо на то која су њихова права. Старији људи морају схватити да неке њихове одлуке имају одређене правне консеквенце и у том смислу желимо да им сугеришемо да се пре њих консултују са нашим правницима, због чега истичем укључивање Адвокатске коморе Војводине када регулишу своје наслеђе, остављају тестамент, закључују уговор о доживотном издржавању, одлазе у домове за старе. У неким земљама Западне Европе стари то много раније решавају него што традиционално чинимо ми. Постоје добри модели, попут скандинавских, али њих је немогуће преписати, те морамо стварати свој модел и окружење где ће се старија генерација осећати безбедно и остварити сва своја права.
У последњих неколико година регистрован је квалитативно позитиван помак у односу друштва према старијима и у положају старијих у друштву, додаје Зоран Павловић, међутим, он не може да буде посматран само у погледу социјалне карте, бољих принадлежности које им припадају на месечном нивоу и сл.
– Циљ је да буду равноправни са свим другим грађанима ове заједнице, без обзира на старосну доб. Посебну пажњу желимо да поклонимо мање видљивим категоријама, тј. положају старијих пред судовима и управним органима, онима који су сведоци у судским поступцима и чак окривљени, па и притвореним и затвореним лицима. Када се ради о професионалцима, они морају имати посебна знања, не из области геронтологије, него из приступа људима у овој најмоћнијој доби које нам могу пренети знање, а не бити ударници и радити осам часова дневно – истиче Павловић.
Србија међу десет земаља с најстаријом популацијом
Државни секретар у Министарству за људска и мањинска права и друштвени дијалог проф. др Рејхан Куртовић напоменуо је како је просечна старост нашег становништва 40,2 године, те да се, сходно томе, убрајамо у десет земаља на свету са најстаријом популацијом. Због тога је, каже, неопходно предузети мере, и то не само у погледу повећања наталитета. С тим у вези, донето је неколико нових стратешких докумената, од којих је један Предлог стратегије за унапређење положаја старијих лица у Републици Србији за период од 2024. до 2030. године, како би их учинили видљивијим и социјално укљученијим, те како би се искључили сви могући облици дискриминације, злостављања, занемаривања и др.
– Када су у питању стари и старост као феномен, оно што се у будућем периоду поставља као приоритет јесте документ у виду кровног закона који ће објединити проблеме са којима се у пракси сусрећемо као држава и друштво – додао је Куртовић.
Према речима главног и одговорног уредника Гласника Адвокатске коморе Војводине Александра Тодоровића, старији људи, када им се обраћају за помоћ, то чине због дискриминације са којом се сусрећу у оквиру своје породице или различитих институција.
– Када је она у оквиру породице, најчешће остане на правној консултацији јер немају жељу да личне односе износе пред суд. Далеко више проблема старих односи се на питање обрачуна пензија, остварење права из ПИО фонда, а након тога на услове у старачким домовима, на питања лечења и листа чекања, што није нужно повезано са дискриминацијом, али како нашем Уставу недостају специфична права кројена за старе, као адвокати често имамо проблем како да оно са чим се суочавају подведемо под одговарајући правну норму. Ми их најпре саветујемо да добро размисле желе ли да уђу у поступак, будући да траје по две-три године, те се може се десити да не дочекају завршетак. Када год је могуће, идемо алтернативним правним путевима, тако што се обратимо Центру за социјални рад, Министарству унутрашњих послова и другим институцијама да бисмо кроз вансудске правне лекове нашли брзо и адекватно решење – објашњава Тодоровић.
С. Милачић
