О њему смо најпре знали да је писац и музичар, а током сусрета сазнасмо да је његово поље интересовања и деловања много шире и узбудљивије.
Владимир је родом из Глине у Хрватској, а у Новом Саду је од 1995. године. Рођен је и одрастао у рату, а увидевши сву бесмисленост крвопролића, већ са 13 година се упустио у свет епске фантастике створивши свој први роман – „Ратови Декатоније”. Скоро деценију касније настаје сага „Декатон”, која ће имати седам делова, а у оквиру које су до сада објављена два романа – „Почетак рата” и „Завет сенке”. На промоцији првог дела Владимир је са својом екипом, односно Удружењем „Кодекс” и бендом „Next Kodex”, направио спектакл, то јест акустични мини-концерт са нумерама које је компоновао посебно за ту прилику, а које су музички откуцај његовог књижевног дела. Али, да кренемо од почетка.
Када си и како почео да се бавиш столаријом?
– Био сам на распусту, мислим после седмог разреда, и било је то класично васпитање: иде тата да ми покаже колико је тешко бити мајстор, да бих учио школу за доктора или адвоката. Тата је мени и брату доказао да је то тежак посао, да се знојиш, радиш, брусиш... Онда сам рекао да ћу учити у школи, ићи на факултет, али таква је била ситуација да сам се касније ипак окренуо занатству. Мислим да је то био тактичан и по мом мишљењу исправан потез, јер то је нешто што имам у својој кући, нисам морао да идем од почетка. Онда сам схватио да столаријом могу да се бавим преко дана, а увече да радим нешто што највише волим, а то је уметничко стварање – писање и музика. Јер, од уметности не може да се живи у Србији, а не може ни, ко год је прави уметник, да престане да се бави тиме.
Шта је од намештаја што ти највише волиш да радиш, где имаш простора да будеш креативан и иновативан?
– Ситуација је таква да не идем превише у неку креативност. Обично се сад раде плочасти материјали, такво је тржиште, али највише волим кад радим са пуним дрветом и то било шта, од кревета, фронтова за кухињу... Тржиште је мало уништило праве столаре, јер су плочасти материјали постали трендови, односно да све буде равно и има вештачки облик дрвета. Бакин креденац од дрвета је прелеп и то ће се вратити, тако да се не бринем за будућност, али оштећена нам је креативност. Није креативно правити коцкасте елементе.
Да ли постоји неки предмет који си направио за своју душу?
– Искрено, још увек нисам направио нешто такво. Правио сам ствари које ми служе за мачеве, постоља и слично. Али, тек сад су ми се отвориле могућности да радим нешто што волим и што желим. Тако да ће бити разних постоља за хладна оружја...
Мислила сам да ћеш правити постоља за гитару...
– За гитаре већ постоје те пластичне, јер се гитара стално користи, а мачеви су за украс, па кад ставиш са дрветом, онда има смисла. Имам 30 година, могу да радим нешто за своју душу. Мора се у животу и тактизирати, не може све од срца да иде, нажалост.
Кад већ спомињеш срце, а желиш да правиш постоља за хладно оружје, специфично ми је то што си рођен и одрастао у рату, па би било природно да имаш аверзију према томе... Међутим...
– Међутим, ради се о томе да су постоља за хладна оружја изузетно стварне реплике која се појављују у мом роману. Сад идемо мало уназад, разрешавамо приче као Шерлок Холмс. Елем, то су мачеви који се појављују у мојим романима епске фантастике, па на промоцији књига приказујем све што је у вези са том књигом, а што је у мојој моћи да урадим и направим. Тако сам пронашао ковача из Сремских Карловаца Немању Апатовића, који је изузетан. Зато би служила та постоља, за експонате. А што се тиче приче о рату... Како бих рекао, не теба никад бежати од алата који се користи у рату. Прави витез увек носи мач да би бранио, а не да би нападао. Самим тим, рат је тема у књизи коју пишем, а она је на неки рачин антиратни роман и порука је да од рата треба да бежимо и да треба да га оставимо за видео-игрице. Јер, који рат је паметан? Ниједан.
Шта нам можеш рећи о свом књижевном стваралаштву? О чему се ради, када си, како и колико дуго писао, откуд инспирација за епску фантастику...?
– Сага се зове „Декатон”, а за сада су изашле две књиге – „Почетак рата” и „Завет сенке”, трећи део је написан „Ловци престола”, четврти се пише и планирано је седам наставака. Кроз занимљиву радњу провлаче се озбиљне теме о државништву, рату, породици, религији, љубави, а које читаоцу упадају у мисли. Градио сам целу планету и радња се одвија на континету Ободаију који има 11 држава, пет народа и четири религије. Реч је о пирамидалној градацији, а у седмом делу ћу рећи моју поенту, односно за шта се залажем у дубини своје душе. А што се тиче настанка мене самог у причи епске фантастике, кренуло је у првом разреду када сам с татом у биоскопу гледао „Господаре прстенова”. Тако сам кренуо жанровски да се опредељујем, у чему ми помаже маштовитост. Хтео сам да напишем историјски роман, али код њих увек нека страна буде незадовољна, а нисам хтео да се икоме замерам. Први прави роман сам написао са 13 година и зове се „Ратови Декатоније” и то је прави декатонски циклус писања. Освојио сам и награду на државном нивоу, па сам престао да пишем, почео да свирам, хтео да постанем рок звезда, али сам одлучио да тај свет, који сам почео да стварам у основној школи наставим да развијам са 40 година, кад будем накупио животно искуство и прочитао хиљаду књига, али ипак сам у двадесетој кренуо да пишем. Развитак првог дела је трајао десетак година, што се тиче писања, лекторисања, преправљања, скраћивања... Прва верзија првог дела је била као руски класик, описивање падања лишћа кроз ваздух и слично, али сам морао да прилагодим 21. веку, па смо преполовили књигу. Онда сам тражио издавача, да бисмо на крају мој брат Страхиња, његова жена Софија и ја направили Удружење „Кодекс”, које ће се претворити у издавачку кућу, и тако издали књигу. Био је трновит пут, али сам изгурао причу до краја и она је заживела.
Шта људи могу да науче, сазнају и схвате из твоје књиге?
– Трудим се да сваки део буде бољи од претходног у сваком смислу. Попилично је тешко, али читаоци сад могу да се „упецају” да прочитају и наредне делови. Хронологија је стриктна и строга. Људи се хватају за библијске елементе, јер сам инспирацију вукао из Старог и Новог завета. Каква је ситуаицја за сада што се тиче продаје, па иде све како треба. Поука коју могу за сада да извуку је јунаштво, да треба бити истрајан у ономе што радиш, да треба пратити свој унутрашњи глас исправности и пронаћи га у себи и, када дођу до седмог дела, тек тада ће моћи да поставе праве питања и дебатују око кључних ствари.
Да ли је у плану и екранизација?
– Тврдим да сваки писац епске фантастике машта о таквим стварима, јер романи тог типа су заиста добри за екранизацију. Мој роман не може ни филм да буде, дефинтивно би морао да буде серија. Волео бих, што да не, да радим кастинге и слично, било би занимљиво...
Претпостављам да за то иде специфична музика и да ћеш себе заложити и за то?
– Баш тако. Ми смо из Удружења „Кодекс” на првој промоцији „Декатона” радили смо концерт музике из књиге. То ми је несвакидашње звучало, свирали смо пет нумера, акустична клавијатура, гитара, вокали и све је трајало 20-так минута. То је било у Културној станици „Еђшег” и аплауз је трајао цео минут. Користимо сва знања која можемо да бисмо помешали с оним што радимо. Главни извор је у роцк’н’роллу и бенду „Неџт Кодекс”, где свирамо мој брат Страхиња (лид гитара и пратећи вокал) и ја (певач и басиста), заједно са Сашом (бубњеви) и Миланом (ритам гитара). Наш бенд је био један од демо бендова који су харали новосадском сценом пре десетак година и тад смо имали публику. Активно смо свирали пет-шест година, одрадили више од сто концерата широм Србије, освојили неколико награда на фестивалима... Све лепе ствари које се дешавају на почетку каријере. Онда се десило класично распадање – младост-лудост – нисмо могли лепо да се снађемо, а нисмо имали менаyера да нас усмерава, него смо били млади и најпаметнији на свету и распали се. Онда смо одлучили да се вратимо кад није требало, за време короне, на иницијативу тадашњег бубњара Бојана, па смо чекали две годинена повратнички наступ. Прво смо били хард-рок бенд који млати главама на бини, па смо сели на столице и свирали акустику, одрадили неколико наступа и онда смо оформили поставу са електирчним звуком и повратнички концерт био је у јануару у ЦК 13. Издали смо сингл „Ја нисам твој” као увод у деби албум који још нема име, та песма је постала хит дана на Радију Београд 202, онда смо избацили још један сингл „Страх од смрти”, који је исто постао хит дана. Сад имамо ветар у леђа, снимили смо албум који треба да изађе. У суштини, ми смо хард-рок бенд, али кокетирамо и са панк енергијом, бесом из метал музике, сензибилитетом алтернативног рока... Ми ћемо и са албумима урадити чудо, наредне три године ће изаћи три албума, а онда ћемо видети шта ће се десити. Ми сад експериметнишемо, избацујемо ствари из наших глава, па ћемо видети шта ће се заправо десити напољу и ако има повратне енергије, узвратићемо је.
Има ли тренутака кад ти је досадно, да не знаш шта да радиш или ти се не ради ништа?
–Мени је досадно када радим једноставне ствари. А не радим ништа кад спавам, ваљда. Моја снаја каже да не знам да уживам у животу, јер ја увек морам нешто да радим. Ево, рецимо, поподневна дремка, од сат-два, двапут седмично ми се деси.
