Већ трећу годину за редом јапански пијаниста Шиносуке Инугај, захваљујући сарадњи са ЕУ-Јапан фестом, гост је Нео фестивала, који је синоћњим наступом у КЦ „Свилара”, заједно са виолинисткињама Јукико Уно и Фумиком Мори, пијанисткињом Шиори Кувахаром, виолистом Јожефом Бисакоми виолончелистом Марко Милетићем, програмом названим „Цлашица алла зингаресе” – и затворио .
– Волим овај град, људе, а заволео сам и српску кухињу – открива нам познати јапански пијаниста. – Увек се радо одазовем позиву да дођем поново. Имао сам прилику да сарађујем са сјајним људима и да изводим квалитетна дела. У посебном сећању ми је остао наступ од прошле године, када сам у Галерији Матице српске имао прилику да, поред најављеног програма, изведем и једну импровизацију. Замолио сам људе из публике да ми отпевају пет тонова, са којима сам се онда поиграо и на лицу места стварао музику. Веома се интересујем и за традиционалну музику и музички идентитет једног народа. Некада се, рецимо, играм, па направим импровизацију на мелодију националне химне државе у којој свирам. То сам извео и пред новосадском публиком, и били су одушевљени.
Наступао је Шиносуке Инугај готово на свим континентима, од родног Јапана, преко Европе и Немачке где тренутно живи, до бројних концерата по Америци и Африци. Захваљујући богатом извођачком искуству, развио је осећај за суптилне разлике у реакцији публике на његов наступ.
– Често свирам у Јапану и навикао сам на тамошњу публику. Људи су некако уздржани, можда чак и стидљиви на концертима. На крају ме увек награде раскошним аплаузом, али док свирам, често не знам шта им се мота по глави и да ли им се моја музика допада или не. Могу да кажем и да теже прихватају моје импровизације, навикли су на класичан репертоар. Нисам знао шта да очекујем када сам први пут наступао у Србији, па сам био помало нервозан. Али сам се на крају одушевио. Публика овде има много знања о класичној музици и отворена је за нове експерименте. Срчано реагује и награђује извођача, по томе је сличнија, на пример, публици у Шпанији.
У Новом Саду публици се представљао соло композицијама, али и камерним делима у различитим инструменталним саставима. Многи Новосађани памте тако прошлогодишње извођење Месијановог Квартета за крај времена, у сарадњи са истакнутим солистима домаће музичке сцене.
– Клавир је посебан инструмент, великог опсега и техничких могућности. Пијаниста све може сам да одсвира. С друге стране, као пијаниста, некад сам усамљен, и после одређеног времена се природно јавила потреба да сарађујем са другим музичарима. Вид рада у ансамблу нуди могућност разговора, размене искустава, идеја и коначног договора шта ћемо и на који начин одсвирати. То ме веома усрећује, јер захваљујући тим сарадњама растем као музичар, развијам своје способности и обогаћујем знање.
На његов уметнички развој пре свега је утицала класична музика, са којом је одрастао и школовао се. Међутим, поред класичне музике, која је његов основни позив, много воли yез и покушава да у извођење класичног репертоара инкорпорира неке принципе yеза.
– Не желим да себе ограничавам ни стилски ни жанровски. Сматрам да су поједини класични извођачи често крути и затворени. Кроз свој рад са студентима, приметио сам да им и импровизовање веома тешко пада, да се нерадо одвајају од нотног текста и онога што је у нотама записано. Још увек важе строге конвенције о томе шта је класичном музичару дозвољено или није, а ја тежим да проширим свест о превазилажењу тих конвенција.
На овом гостовању, публици у Новом Саду представо се на две концертне вечери – једној посвећеној француским композиторима, као и на свечаном затварању овогодишњег издања Нео фестивала.
– На првом концерту извео сам једну од композиција Жана Мишела Дамаса, клавирски диптих Интродукција и Алегро. То ми је веома важно, будући да је у питању аутор упамћен првенствено по делима за дрвене дувачке инструменте, док се његов клавирски опус знатно ређе изводи. Сматрам то својом мисијом и уметничким мотом – публици желим да укажем на скривене бисере пијанистичког репертоара, ретко извођене композиције које имају квалитет и уметничку вредност. Друге вечери био сам део Моцартовог Клавирског квартета у г молу. Волим Моцарта, али морам да признам да ми је веома тешко да свирам његова дела. Изводити Моцартову, као и Шопенову музику, на пример, захтева посебну деликатност, посебан сензибилитет. Многи пијанисти изводе Шопена данас, али не успевају да се до краја изразе и постигну „укус“ који његова музика носи. Мени је по сензибилитету ближи Бетовен. Пре десет година освојио сам престижну награду публике на Телеком Бетовен такмичењу у Бону, што је довело до значајног пробоја у мојој каријери. Бетовенова музика је одувек за мене била нешто посебно, веома сам узбуђен када треба да изводим његова дела и много радије их и уврштавам у свој репертоар.
Ивана Ножица
