Жилник спада у кључне фигуре и зачетнике српског и југословенског модернистичког филма, али његов опус увелико надилази тај период и протеже се до данашњих дана.
У својој безмало шест деценија дугој каријери Жилник је снимио око 60 филмова.
Његови први професионални документарни филмови, "Журнал о омладини на селу, зими", "Пионири малени ми смо војска права " и "Незапослени људи", постижу велики успех на Београдском фестивалу кратког играног, анимираног и документарног филма.
Жилников први играни филм "Рани радови" (1969), гротеска о групи младих протагониста који шире своја бескомпромисна марксистичка уверења по руралним пределима Војводине, добија Златног медведа на Берлиналу.
Жилнику је тада 27 година.
Након проблема са цензуром и опструкцијама, почетком седамдесетих жилник одлази у емиграцију у Немачку. Снима седам кратких филмова, као и дугометражни играни филм "Рај" (1976).
Ти филмови су међу првима третирали тему гастарбајтера у Немачкој.
Крајем седамдесетих се враћа у СФРЈ, а директор СНП-а Милош Хаџић укључује га у позоришни рад.
У том периоду сарађује са браћом Вранешевић из "Лабораторије звука", а крајњи резултат је "Гастарбајтер опера" која је премијеру доживела 1977. године.
Почиње да режира филмове и доку-драме за ТВ Београд и ТВ Нови Сад.
Неке од њих награђиване су на телевизијским фестивалима у земљи и иностранству.
Осамдесетих година, филмовима као што су "Друга генерација" или "Како се калио челик" тематизује наговештај политичких и социјалних промена у тадашњој Југославији.
Велики пажњу јавности изазвао је касније и филм "Тито по други пут међу Србима" (1994).
Током осамдесетих, као и деведесетих у независним продукцијама, настају и Шилникови играни филмови који су добијали најзначајније награде домаћих фестивала, а филм "Marble Ass" добија специјалну награду "Teddy Bear" на Берлиналу 1995.
Проблеми у земљама централне и источне Европе, а нарочито проблеми избеглиштва и миграција на граници са Европском унијом, Жилнику су инспирација за тематски циклус у којем снима филмове "Кенеди се враћа кући2 (2003), "Где је Кенеди био две године" (2005), "Европа преко плота" (2005), "Дестинација Сербистан" (2015), и "Најлепша земља на свету" (2018).
Жилник је рођен у Нишу у логору 1942. године, родитељи су му били илегалци, који су склопили један од првих партизанских бракова, а детињство је провео у Земуну код бабе и деде.
Касније је прешао код тетке у Нови Сад.
У његовим филмовима играла су препознатљива имена српског глумишта, али су се, захваљујући њему, неки и прославили у филмској индустрији.
Покретне слике из Жилникове "радионице" приказиване су на скоро свим меридијанима, а бројни радови уврштени су у колекције иностраних арт галерија и музеја савремене уметности.
Добитник је награда за животно дело Филмског фестивала Херцег Нови и Фестивала ауторског филма, припала му је и награда Централноевропске иницијативе на 30. Филмском фестивалу у Трсту. Његова дела се у различитим ретроспективама данас приказују у читавом свету.
