Трошни кућерак, у Улици обала Соње Маринковић 10, у којем је Наип живео са мајком Садбером, старијим братом Данијелом, дедом, бабом и тетком, потпуно је уништен када су се урушили кров и плафон.
Кров се урушио у вечерњим сатима, док су укућани спавали, али су, пуком срећом, сви они из куће изашли неповређени. Чим су у школи, која се налази надомак куће Демировића, сазнали шта се догодило, одлучили су да унесрећеној фамилији притекну у помоћ.
-Помислио сам да је бомба експлодирала када се кров срушио у просторије у којима смо боравили. Скочио сам из кревета, провукао се испод уништене ламперије, и онако преплашен из рушевина извукао супругу и млађег унука Наипа. Буквално сам га зграбио за крагну и вукао ка дворишту - прича за „Дневник“ Џемал Демировић, који је пре четири деценије дошао у Зрењанин из Косовске Витине.
Његове ћерке Индира и Садбера, и старији унук Данијел, некако су сами изашли из друге собе, у којој су били у том тренутку. Демировићи су, чим су дошли себи од шока, позвали полицију и обавестили је шта се догодило. Полицајци су, по речима Џемала, муњевито стигли на лице места и сачинили записник.
- Спасили смо се и хвала богу да нико није повређен. Нажалост, после 40 година, колико живимо овде, остали смо без куће, која је у мом власништву откако сам је откупио 1994. Не знам како ћемо решити овај проблем, јер нико од нас није запослен. Ја сам радио у Фабрици шешира „Бегеј“, али сам 1991. године остао без посла и од тада преживљавамо – говори Џемал.
Самохрана мајка Садбера вели да су сада малтене бескућници. Деца јој иду у школу само са свескама, које су добили, и то без уџбеника, јер су школске књиге остале затрпане у кући.
- Руку на срце, Наипова учитељица нам је одмах помогла и до неба сам јој захвална на томе. И њој, и родитељима деце која са Наипом иду у исти разред. Ипак, најбитније нам је да добијемо кров над главом, да живимо као сав нормалан свет, а не да ми се деца шетају овамо – онамо, да би имала где да преспавају – истиче она и позива све људе добре воље, који су у могућности, да помогну овој породици.
Учитељица Александра Вуковојац каже за „Дневник“ да је, чим је сазнала шта се десило, попричала са директорицом школе и објаснила деци у чему је проблем, а затим обавестила и њихове родитеље.
- Већ сутрадан су ђаци притрчали у помоћ и донели, у складу са својим могућностима, школски прибор, гардеробу, храну, средства за личну хигијену... Иако још мали, показали су се као врло хумани. Наипова мајка је неколико дана, кад би се завршили часови, долазила у школу да би преузела прикупљене ствари – објашњава Александра Вуковојац и додаје да у њеном разреду има укупно 18 ученика и да су баш сви учествовали у сакупљању помоћи.
Ж. Балабан
Узорни дечаци
Александра Вуковојац открива да је Наип узоран и миран дечак, да није агресиван и да се, с обзиром на то шта га је све снашло у животу, показао као врло добар ученик. „Камо среће да су сви такви“, кратко га коментарише. Наипов старији брат Данијел, дванаестогодишњи ученик петог разреда ОШ „Вук Караџић“, такође је добар дечак, што потврђују и његови другари.
- Волео бих да нам неко помогне, да имамо где да живимо – поручује Данијел, који каже да воли фудбал, али да нема могућности да га тренира.
