Какво год време да вас дочека у овом селу (а заиста можемо да кажемо да нас је дочекала јесен, јер смо за собом оставили Нови Сад у пролећу), не можете да не приметите све лепоте које се у њему и око њега налазе – од Тисе (која је озбиљно „надошла”), каштела (једног у центру и једног ван села), две цркве и старих богатих кућа, као и фирми које су махом угашене и опиру се зубу садашњости, те поносито подсећају како су некад врвеле од живота.
– Пре 20 година у Падеју је радило 150 људи доле на имању, у „Менти” је било њих 300, „Златица” је запошљавала 180 наших мештана, а чак су долазили и са стране – присећа се председник Савета Месне заједнице Падеј Тибор Нађ, с којим седимо у велелепној грађевини усред центра, а коју је сазидао некадашњи племић Георгије от Диван. – А тек што је било посла у Кикинди, Чоки... Сад је све јако слабо, на имању више нема ни 15 запослених, а обрађују исту површину. Данас нам много значи Ада, јер 70 одсто наших људи тамо ради. Имамо више од 300 мештана на бироу, толико пензионера и још толико је оних који су на раду у иностранству.
На спавању у Падеју има до 1.500 душа у активних 1.200 домаћинстава. Према речима нашег домаћина, осврћући се на ситуацију у локалној осмолетки, у његово време (шездесетих година) било је више од 500 ђака, а данас их је једва 113. Деца и даље похађају школу двојезично, с тим да је Мађара скоро трипут више од Срба. А након завршене основне школе млади „бегају” за Аду, Кикинду ил’ Чоку, потом у Суботицу ил’ Нови Сад, а онда где их потрага за бољим животом одведе.
– Имамо више од сто кућа које нису за становање, док оне које су редовне и за становање, те су и на продају. Цене су порасле и то због државног пројекта за куповину кућа за младе брачне парове. Рецимо, она која је коштала до 3.000 динара, сад је и до 15.000. Делује да то нису реалне цене, али у ствари јесу, јер човек не мора испочетка да зида кућу, кад би морао, тек би онда видео колико то све кошта!
У последње време Падеј је постао уточиште бројним Русима, тачније, чак седам породица се ту доселило, док има и младих парова који су продали своје станове у Београду и вратили се у постојбину на северу Баната.
– Место као место је лепо и тихо за становање, нема ништа лоше међу људима, свађе, крађе, да куцнем у дрво. За набавку имамо три продавнице мешовите робе, ту нам је Ада, она је највећа добит, као и мост преко Тисе, куда сте дошли – вели Нађ и додаје како је по изградњи моста укинута скела која је превозила Банаћане и Бачване од Аде до Падеја и обрнуто. – Петоро-шесторо наших људи су радили недалеко од скеле у Ади, па им је тако било ближе да дођу до посла, али директори и послодавци плаћају путне трошкове, па наши мештани комотно могу да иду колима на посао. Знате, много кошта одржавање скеле, сајла је већ тад, пре осам година, била 400.000 динара, а 600.000 је била регистрација.
Сад Тиса служи само за одмор и рекреацију. Уз њу се могу наћи начичкане викендице, пажљиво изграђене да могу да одолевају непредвидивој реци, док се иза њих простиру њиве и пашњаци, као и летњиковац Шулха Вебера, који је изграђен безмало пре 200 година, а одакле се простире падејска панорама, као веза између земље и неба.
– Некад смо имали и на хиљаде хектара под виновом лозом, сад нема ниједног чокота. Осим класичног ратарења, имамо само једног мештанина који се бави воћарством и то узгаја јабуке и крушке – додаје наш домаћин. – Док је лепо време, до краја маја, све је зелено на слатини у близини села, и после кад крену топлоте, за десет дана све комплетно пожути. Специфично је ту земљиште. Раније је било доста камилице, а можда ћемо је и ове године имати јер је било доста кише, 150 литара је пало, а прошле године само 30. Ако буде и у априлу и мају кишовито, ако се обистине прогнозе, онда ће бити добро.
Премда живе уз богату воду, рибарење не превазилази границе „упецаш – пољубиш – вратиш”, док им је лов практично на издаху. Раније су бројали више од 120 ловаца, сад их у селу једва има двадесетак. А дивљачи и изазова је све мање јер је број штеточина у порасту. А док не почне сезона, односно док не почну да „пуцкетају” по атарима, успут можете видети покојег фазана како се шепури уз друм и жели вам добродошлицу у Падеј.
Текст и фото: Леа Радловачки
