– Волим природу, обожавам цвеће и волим да га сликам, али највише волим кућице – каже Јованка, док седимо у дворишту окружени шароликом флором. – Сад сам у фази да сам у плавој боји, па све сликам у тим нијансама.
Премда нема одређени моменат који је инспирише да слика, па кад седне и узме четкицу у руке, опусти се и сву пажњу посвети платну на ком ће створити неку нову лепоту.
– Сви ми кажу да је мој печат то што на мојим сликама виде да радим душом и срцем, да лепо уклапам боје и да се, свако ко гледа у моје слике, одмори. Мислим да ми је за све ове године стил остао исти, само се види напредак, искуство. Дешава се и да кад сам тужна, јако лепу слику насликам. Једино не могу да слушам музику, одмах ми се плаче, самоћа је јако тешка, па седим у тишини и сликам – искрена је наша саговорница, иначе оснивачица и председница Удружења „Кекина етно колонија”.
Јованка је активна учесница на свим манифестацијама у селу, општини Беочин и шире, а на свакој прода своје радове, чак и добије бројне наруџбине. Такође, велики је донатор на хуманитарним акцијама, али и удружењима с којима има вишегодишњу сарадњу.
– Једне године је дошао човек на манифестацију у Баноштор, питао, ако купи више слика, да ли може попуст. Мислим се, где ће да купи више слика! Кад, дође он, купио је седам радова! Још је тражио да га зовем кад будем насликала нове – присећа се поносна Баношторка, додајући како је и Бора Отић с РТВ-а био да сними емисију о њој и њеној алерији.
Наша саговорница је завршила средњу уметничку школу „Богдан Шупут” у Новом Саду, али је активно почела да слика тек 2003. године кад је у беочинској библиотеци, где је радила, организовала прву самосталну изложбу. Од тада је своје радове излагала још три пута, а сваки пут се, како каже, кући враћала без иједне слике, јер би их све продала.
Текст и фото: Л. Радловачки
