У часопису „Грађа“ за проучавање споменика културе Војводине (електронско издање), број XXXII, који издаје Покрајински завод за заштиту споменика културе, објављен је текст „Просторно културно – историјска целина Стари центар Врањева у Новом Бечеју“, ауторке Весне Мајсторовић, која приступачним стилом, систематски, читаоцу дочарава изглед старог центра Врањева, истичућу најзначајније зграде, њихове архитектонске појединости, али и карактеристике ове културне целине.
Радећи на терену у Новом Бечеју, запослени из зрењанинског Завода за заштиту споменика културе, после вишемесечног истраживачког рада сагледали су, још 2014. године, да стари центар некада засебне варошице Врањево (данас у саставу Новог Бечеја), крије изузетне архитектонске вредности. На овим пословима радили су историчари уметности Весна Мајсторовић и Бојан Којичић и технички сарадник Лола Д. Чолић, док је стручни саветник и консултант била Бранка Шекарић, историчар-уметности из Републичког завода за заштиту споменика културе Београд. Да су посао урадили стручно и веома добро, потврдила је Влада Републике Србије, доношењем Одлуке о утврђивању старог центра Врањева за просторно културну историјску целину, која је објављена у „Службеном гласнику РС“, број 14/2018.
У историјском приказу настанка и развоја насеља Весна Мајсторовић истиче да је Врањево у оквиру Великокикиндског диштрикта, формираног 1774. било такмац Великој Кикинди, те је 1777. тражено да се седиште диштрикта премести у Врањево.
-Диштрикт није премештен, али је Врањево, захваљујући положају на Тиси, брже напредовало у односу на околна насеља. Године 1806. Врањево је подигнуто на степен варошице и постало је главно трговачко место за промет житарица у Диштрикту – појаснила је Весна Мајсторовић.
Највреднији објекти концентрисани су у старом центру Врањева, где у градитељском смислу и данас доминирају: Српска православна црква Св. Јована Претече, која је саграђена почетком 19 века у духу класицизма, чији је иконостас радио сликар Јефтимије Поповић, између 1834-1836. године, зграда старе општине, саграђена 1824. у стилу поједностављене, сеоске варијанте класицизма и кућа Владимира Главаша, из прве половине 19. века, грађена у стилу поједностављене варијанте класицизма, док је уређење и опрема ентеријера у бидермајер стилу. Посебно место припада Крсту, на раскрсници Улица Јосифа Маринковића и Рајка Ракоћевића, који је подигнут 1841. године.
Поред ових за непокретна културна добра утврђени су: прва школска зграда, изграђена 1824. када и зграда старе општине, у Улици Рајка Ракочевића, као и Римокатоличка црква Св. Стјепана краља, изграђена 1901/02 у неоготском стилу. Затим парохијски дом који је изграђен (1929) у традиционалном, академском маниру, а посебно је занимљива и зграда некадашње апотеке (преко пута куће др Владимира Главаша), саграђене тридесетих година 20. века у духу модерне архитектуре међуратног периода, као једина зграда ове зоне, у том стилу. У градитељском смислу, истиче ауторка, значајно је још 26 зграда које поседују архитектонске вредности, а за све евидентиране грађевине, унутар граница заштићене целине, заједно са околином, дефинисане су опште и посебне мере заштите.
- Пажљивим посматрањем скромне барокне и неокласицистичке архитектуре Врањева, када се загледа у њене забате, прозоре и врата, могло би се сазнати доста о друштвеном животу и економским приликама оновремених житеља. Први је утисак да су стари Врањевчани, и поред тога што су живели удобније у односу на остале становнике околних насеља, водили рачуна о својим финансијама. Куће им нису биле раскошне, али су складно грађене и са мером, управо за људе који су скромни и радни, као што су били земљорадници, занатлије или дућанyије онога времена – наводи Мајсторовић.
Стеван Давидовић
