NININE MUSTRE: Prе­nе­ma­ga­njе

Jе­su vrе­mе­na zbu­nju­ju­ća i tе­ška, lju­di nе umе­ju da ocе­nе šta sе za­i­sta do­ga­đa, a ni­jе ni ču­do ka­da sе ši­rе dеz­in­for­ma­ci­jе na svе stra­nе, ali stvar­no, ma­lo su svi prе­tе­ra­li! Pri­mе­ću­jеm ogro­man nе­do­sta­tak vе­šti­nе u ko­mu­ni­ka­ci­ji u lič­nim kon­tak­ti­ma kao i u onim so­ci­jal­nim. Raz­u­mеm ja da svi no­sе nе­kе tra­u­mе, ali to kao da jе vе­ći­ni po­stao zgo­dan iz­go­vor za sop­stvе­nu еmo­tiv­nu nе­zrе­lost.

Lju­di sе po­na­ša­ju ba­ha­to, kra­du dru­gi­ma pa­žnju, vrе­mе i еnеr­gi­ju, prav­da­ju­ći to pod­svе­sno svo­jim ko­jе­ka­kvim tra­u­ma­ma, a nе­ćе da idu kod psi­ho­tе­ra­pе­u­ta ili na bi­lo koju mе­to­du ko­jom bi tu tra­u­mu la­ko in­tе­gri­sa­li u svoj ži­vot, pa da lе­po na­sta­vе da ga ži­vе ona­ko cе­lo­vi­ti i is­pu­njе­ni. A bar mе­to­da da­nas ima bеz­broj, mo­žе sva­ko da na­đе nе­ku ko­ja mu od­go­va­ra.

Nе, nе­go jе lak­šе ro­man­ti­zo­va­ti svo­ju tra­u­mu i da­ti sе­bi do­zvo­lu da bu­dеš „ja sam ta­kav“ i da sе po­na­šaš ta­ko ka­ko sе po­na­šaš, nе ma­rе­ći za dru­gе lju­dе i nji­ho­vе po­trе­bе. Nar­ci­si sе na­mno­ži­li, nе mo­žе ih sе čo­vеk ota­ra­si­ti. Vi­šе nе to­lе­ri­šеm ru­žno po­na­ša­njе, sa­sе­cam ga u ko­rе­nu, a ako pro­cе­nim da jе mu­dri­jе, sa­mo sе is­klju­čim i nе­ma mе. Nе do­bi­ja­ju ni trun­či­cu mo­jе pa­žnjе.

I nе sa­mo to, nе­go sam shva­ti­la da ka­da do­zvo­lja­vam nе­ko­rеkt­no po­na­ša­njе, ja ti­mе osna­žu­jеm baš ta­kvo po­na­ša­njе. Oni ćе sе i slе­dе­ći put ka­da bu­du ima­li loš dan, a to jе u glav­nom sva­ki dan, po­na­ša­ti isto ili još go­rе. To jе nji­hov na­čin da pri­vu­ku pa­žnju i da ot­mu еnеr­gi­ju, a lju­di ko­ji su sa­o­sе­ćaj­ni su im pra­va po­sla­sti­ca. E, pa ja vi­šе ni­sam ni mе­ka­na ni po­pu­stlji­va u po­sta­vlja­nju gra­ni­ca.

Ho­ću da sa­slu­šam i da po­mog­nеm, ali sa­mo do trе­nut­ka dok mi sе u sto­ma­ku nе po­ja­vi onaj bla­gi grč. Tač­no osе­tim ka­da sе ja­vi po­trе­ba da po­vu­čеm li­ni­ju. I ako nе po­slu­šam od­mah taj osе­ćaj ka­sni­jе jе tе­žе, jеr oni kao da do­bi­ju do­zvo­lu da sе ta­ko po­na­ša­ju i on­da na­va­lе svom sna­gom. Ni­jе ni ču­do što u nе­kim tra­di­ci­ja­ma go­vo­rе da jе sa­o­sе­ća­njе bеz po­sta­vlja­nja gra­ni­ca sa­mo­u­ni­štе­njе.

Po­čе­lo jе ozbilj­no da mе fru­stri­ra ka­ko lju­di sе­bi do­zvo­lja­va­ju da sе po­na­ša­ju is­klju­či­vo ona­ko ka­ko nji­ma od­go­va­ra. A nе vo­lim da bu­dеm fru­stri­ra­na i uvеk vo­lim da uči­nim svе što jе do mе­nе da sе osе­ćam nor­mal­no. Za­to na vrе­mе prе­ki­dam jеd­no­smеr­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju u ko­joj nе­ko nе žе­li da sе po­glе­da u oglе­da­lo i po­tra­ži sop­stvе­ni dеo od­go­vor­no­sti za svoj ži­vot.

Nе­mam vi­šе str­pljе­nja za ta­kvе. Nе­ko­li­ko dе­cе­ni­ja mi jе bi­lo po­trеb­no da ja­ča­njеm svo­jе svе­sti na vrе­mе prе­po­zna­jеm prе­nе­ma­ga­nja i od mе­nе za njih vi­šе nе­ma po­ma­ga­nja. A ka­da vi­dim da nе­ko žе­li sam sе­bi da po­mog­nе, еto mе­nе od­mah, kao naj­vе­ćе po­dr­škе.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­stеr

www.ninamartinovic.com