НИНИНЕ МУСТРЕ: Пре­не­ма­га­ње

Је­су вре­ме­на збу­њу­ју­ћа и те­шка, љу­ди не уме­ју да оце­не шта се за­и­ста до­га­ђа, а ни­је ни чу­до ка­да се ши­ре дез­ин­фор­ма­ци­је на све стра­не, али ствар­но, ма­ло су сви пре­те­ра­ли! При­ме­ћу­јем огро­ман не­до­ста­так ве­шти­не у ко­му­ни­ка­ци­ји у лич­ним кон­так­ти­ма као и у оним со­ци­јал­ним. Раз­у­мем ја да сви но­се не­ке тра­у­ме, али то као да је ве­ћи­ни по­стао зго­дан из­го­вор за соп­стве­ну емо­тив­ну не­зре­лост.

Љу­ди се по­на­ша­ју ба­ха­то, кра­ду дру­ги­ма па­жњу, вре­ме и енер­ги­ју, прав­да­ју­ћи то под­све­сно сво­јим ко­је­ка­квим тра­у­ма­ма, а не­ће да иду код пси­хо­те­ра­пе­у­та или на би­ло коју ме­то­ду ко­јом би ту тра­у­му ла­ко ин­те­гри­са­ли у свој жи­вот, па да ле­по на­ста­ве да га жи­ве она­ко це­ло­ви­ти и ис­пу­ње­ни. А бар ме­то­да да­нас има без­број, мо­же сва­ко да на­ђе не­ку ко­ја му од­го­ва­ра.

Не, не­го је лак­ше ро­ман­ти­зо­ва­ти сво­ју тра­у­му и да­ти се­би до­зво­лу да бу­деш „ја сам та­кав“ и да се по­на­шаш та­ко ка­ко се по­на­шаш, не ма­ре­ћи за дру­ге љу­де и њи­хо­ве по­тре­бе. Нар­ци­си се на­мно­жи­ли, не мо­же их се чо­век ота­ра­си­ти. Ви­ше не то­ле­ри­шем ру­жно по­на­ша­ње, са­се­цам га у ко­ре­ну, а ако про­це­ним да је му­дри­је, са­мо се ис­кљу­чим и не­ма ме. Не до­би­ја­ју ни трун­чи­цу мо­је па­жње.

И не са­мо то, не­го сам схва­ти­ла да ка­да до­зво­ља­вам не­ко­рект­но по­на­ша­ње, ја ти­ме осна­жу­јем баш та­кво по­на­ша­ње. Они ће се и сле­де­ћи пут ка­да бу­ду има­ли лош дан, а то је у глав­ном сва­ки дан, по­на­ша­ти исто или још го­ре. То је њи­хов на­чин да при­ву­ку па­жњу и да от­му енер­ги­ју, а љу­ди ко­ји су са­о­се­ћај­ни су им пра­ва по­сла­сти­ца. Е, па ја ви­ше ни­сам ни ме­ка­на ни по­пу­стљи­ва у по­ста­вља­њу гра­ни­ца.

Хо­ћу да са­слу­шам и да по­мог­нем, али са­мо до тре­нут­ка док ми се у сто­ма­ку не по­ја­ви онај бла­ги грч. Тач­но осе­тим ка­да се ја­ви по­тре­ба да по­ву­чем ли­ни­ју. И ако не по­слу­шам од­мах тај осе­ћај ка­сни­је је те­же, јер они као да до­би­ју до­зво­лу да се та­ко по­на­ша­ју и он­да на­ва­ле свом сна­гом. Ни­је ни чу­до што у не­ким тра­ди­ци­ја­ма го­во­ре да је са­о­се­ћа­ње без по­ста­вља­ња гра­ни­ца са­мо­у­ни­ште­ње.

По­че­ло је озбиљ­но да ме фру­стри­ра ка­ко љу­ди се­би до­зво­ља­ва­ју да се по­на­ша­ју ис­кљу­чи­во она­ко ка­ко њи­ма од­го­ва­ра. А не во­лим да бу­дем фру­стри­ра­на и увек во­лим да учи­ним све што је до ме­не да се осе­ћам нор­мал­но. За­то на вре­ме пре­ки­дам јед­но­смер­ну ко­му­ни­ка­ци­ју у ко­јој не­ко не же­ли да се по­гле­да у огле­да­ло и по­тра­жи соп­стве­ни део од­го­вор­но­сти за свој жи­вот.

Не­мам ви­ше стр­пље­ња за та­кве. Не­ко­ли­ко де­це­ни­ја ми је би­ло по­треб­но да ја­ча­њем сво­је све­сти на вре­ме пре­по­зна­јем пре­не­ма­га­ња и од ме­не за њих ви­ше не­ма по­ма­га­ња. А ка­да ви­дим да не­ко же­ли сам се­би да по­мог­не, ето ме­не од­мах, као нај­ве­ће по­др­шке.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ninamartinovic.com