Посматрам суву траву, голе гране дрвећа и сасушене стабљике цвећа и страхујем, иако знам да је без разлога, хоће ли се природа пробудити ове године. Да ли ће озеленети гране и трава, хоће ли кренути цветни пупољци? Знам да хоће и наравно да се сваке године то и деси, али опет, нека тиха зебња увуче се у мене почетком пролећа, а прође тек када све поново пролиста.
Питала сам се често одакле ми тај страх? Зар је могуће да немам поверења у мајку природу и да мислим да ће у неком тренутку да закаже? Па то је бесмислено! Мајка природа има уз себе најмоћније силе постојања! Ипак, зебња не пита и не размишља, само се тихо увуче у срце при погледу на голе гране. Да, сетила сам се временом одакле потиче тај страх.
Једнога пролећа једно дивно дрво које сам много волела једноставно се није пробудило. Све су друге биљке око њега клијале, зеленеле, цветале, гране се пуниле зеленим листићима, а оно – ништа! Стоји тако голо као да је у сред зиме и не мрда.
Те године као да нисам ни примећивала остала стабла и живот који буја на све стране. Као да ми је само то једно дрво било важно у животу и нисам желела да прихватим да му је дошао крај. А крај је неминован, иако је у главном само нови почетак.
Али, зато сам се следеће године силно обрадовала када се сво остало дрвеће поново пробудило, озеленело, расцветало се. Радост је била много већа него што је то било уобичајено.
Ако не познајемо таму, нећемо се радовати светлу. Ако не познајемо лоше, нећемо ценити добро. Ако не видимо нешто што је ружно, нећемо уживати у лепом.
Колико год да ми та дуалност иде на живце, јер се стално клацкам између крајности, ипак ми је донекле драго што је тако. Како би ми само било да нема тих крајности, да је све једна равна линија?
Нема ни смеха, ако некад нема суза. Нема ни радости ако бар некад нема туге. Био би то један врло досадан и депресиван живот. Овако, схватам да због изазова растем, да ме оне крајности које не преферирам уче како да превазиђем своју перцепцију и научим нешто из дате ситуације.
А највећа корист коју имам из овог примера са страхом за дрвеће је много већа радост и захвалност у тренуцима када приметим да све почиње да зелени. Ју, што ме то обрадује сваког пролећа! Не верујем да бих се баш толико радовала да нисам малчице и страховала. Пронашла сам баланс у томе да будем будна и примећујем оно што не волим, али да већи део пажње усмерим на оно што волим и што ме радује. Знате шта се онда деси? Живот ми процвета!
Нина Мартиновић Армбрустер
