Куд год се окренем видим неке тешке ситуације, парадоксе и проблеме. Док слушам како се особа жали како су људи постали окрутни, видим исту ту особу како урла на „неспособну конобарицу” која је случајно просула воду. Док се друга особа жали како сви стално варају и манипулишу, она покушава да побегне са места удеса, јер „не види” у чему је њена кривица.
Примера свакодневно има тако много да их је бесмислено и набрајати. Саму себе ухватим у ситуацији да радим баш оно против чега се на неки начин борим, али сам срећом престала да се љутим на себе због тога, него ми је драго што то уопште примећујем, јер у тим моментима видим прилику да се поправим, да порастем, да нешто на боље у себи променим.
Сви смо чули Гандијев позив да будемо она промена коју желимо да видимо у свету, али и даље већина нас очекује од других да се мењају, док себе некако не убрајамо у позване да се томе и сами прикључимо. Није лако, наравно да није лако. Већ је и само примећивање сопствених вечно понављајућих образаца понашања болно и тешко прихватљиво, али је ипак знак да се нешто помера, знак да се свест проширује и да полако почиње да се види шира слика.
А емоције су како сам сазнала на једном занимљивом предавању, наша најснажнија енергија. Оне представљају огроман потенцијал да мењамо своју стварност у жељеном правцу, али ми их се плашимо, не распознајемо их, знамо само да ли нам пријају или не пријају и не умемо да искористимо ту снагу којом нас запљускују у правцу нечег корисног за себе и за друге. Одавно смо осакаћени недостатком разумевања па чак и препознавања сопствених емоција.
Отуђили смо се од њих и наравно да их се плашимо, јер нас природно плаши све што нам није познато и блиско. Како се то уопште догодило када смо ми људска бића пре свега емотивна бића? Зашто је постало непожељно бити емотиван? И зашто је популарније оно што је нечовечније?
Немам одговор на та питања, али ми је јасно да ће ово пуцање по шавовима да се настави у још већој мери и да је од изузетне важности да себе што боље упознамо, да учимо да распознајемо емоције, да учимо како да се са њима ускладимо и да њихову енергију искористимо за нешто добро, а не за лагање, преваре и манипулацију.
Сва срећа па расте број стручњака, терапеута и исцелитеља који ће нам помоћи да испочетка упознамо себе и своје људске особине, па да већ једном кренемо у том дуго жељеном, бољем смеру.
Нина Мартиновић Армбрустер
