Одавно се дивим њеној одлучности и храбрости, јер је од када је знам на мене остављала утисак снажне, неустрашиве и упорне особе која нема ни мало сумње у позитивне исходе свега чиме крене да се бави.
Када је у току разговора дошло до теме мотива, тј. због чега је одлучила да оде из града у којем је живела, она се укочила, није могла ни реч да проговори, и расплакала се. Не зна се ко је више том ситуацијом био изненађен, она или ја. Када се након неког времена смирила, била ми је захвална што сам својим питањима покренула неке њене унутрашње сумње и страхове за које уопште није била свесна да их има.
А тек ја? Била сам забезекнута мекоћом која је из те жене провирила, јер је до тада нисам приметила иако смо се више пута сретале, дружиле, причале и размењивале своја искуства и увиде на разне теме, а највише на тему развоја сопствене свести и личности.
Одложиле смо снимање за други дан и она ми је касније испричала да је прошла кроз занимљиве фазе у освешћивању свега што јој буди несигурност и страх, а што се манифестовало навалом емоција и сузама.
Наиме, након што је пролеће, лето и јесен провела радећи у главном тешке послове на сређивању свог имања, вратила се у град да би зиму провела у мање суровим условима, јер њена кућа још увек није довољно уређена да би могла у њој да презими.
Ту у граду, тек мало јоге је заменило све оне бројне физичке активности којима се свакодневно бавила и приметила је како јој се расположење мења и како свакога дана све више сумња у све оно што је до тада постигла, у одлуке које је донела и била је све више под стресом. То је довело до потпуне промене перцепције, почела је да ниподаштава своје успехе и да тоне у неку врсту меланхолије која је прерастала у депресију.
Након тога смо се другачије организовале, она је почела да припрема своје архивске снимке чије је прегледање било довољно да је подсети шта је све урадила. Почела је више да се креће, енергија јој се у потпуности променила и а снимање је представљало преокрет, јер јој је оно плакање помогло да се покрене лавина чишћења од старих, непотребних сумњи, наметнутих туђих мишљења и свега што је као тежак баласт вукла на својим плећима.
Са полетом је наставила да ради на припреми повратка природи и подучавању других, сада са још јачим личним примером, колико је важно да се крећемо, да приметимо и прихватимо своје емоције, да се отворимо и ослободимо свега што нас спутава да будемо оно што заиста јесмо.
А ја сам и даље зачуђена чудима којима нас живот свакодневно обасипа и лепотом истраживања свих наших могућности напредовања.
Нина Мартиновић Армбрустер
