Притисак јој скаче, тешке главобоље је муче, зуји јој у ушима и данима има осећај да ће да умре. У исто време још неколико блиских људи доживљава сличне симптоме, неки су скоро потпуно паралисани ситуацијом, али лекари не налазе узроке за то стање.
Ја примећујем да су ми емоције узбурканије него што је то уобичајено, а снови су ми много живљи и препуни важних порука. Полако али сигурно хватам заједничку нит свим нашим симптомима. Још одавно се о томе причало у круговима које пратим деценијама. Дошло је време великих преокрета на планети и ми то снажно осећамо на својој кожи. Стари системи се распадају и чак и они који то не прихватају последњих година, сада јасно виде да ту шале више нема.
Све што се сада огољује, разоткрива, руши и нестаје не жели да нестане и очајнички се бори да задржи своје позиције. Како у предузећима, установама и разним групацијама, тако и у сваком човеку, дешавају се промене на личном плану које незадрживо мењају не само наше физичко стање, него сада већ то сви примећујемо и нашу психу. Мења се и моја перцепција.
Више не доживљавам љутите и бесне људе као претњу, више ми је некако жао што не виде куда их то води. Не видим пропадање било чега, па и мојих неких идеја и маштања као проблем, него као рашчишћавање простора за долазак нечег новог и много бољег. Увиђам да све лакше подносим када се препустим, када дозволим да ствари и људи одлазе од мене, јер у том случају они бољи и за мене много кориснији појављују се однекуд изненада и пале једно по једно светло у мом тренутно мрачњикавом свету.
Што више посматрам своје емоције и пуштам да ми покажу куда да се окренем, шта би требало да разумем и прихватим, а шта да одбацим, ја се осећам све снажнијом. Глава је бистрија, доносим боље одлуке и све коцкице се слажу на своје место.
Добијам снажне и недвосмислене поруке у моментима тишине и повлачења у себе: страх је наш највећи непријатељ, он нас паралише и замагљује поглед, разбољева и мрси нам мисли. Када га одбацим и сетим се шта сам до сада преживела, јасно ми је да ћу преживети и ово, само је потребно да се ослободим баласта свих терета које сам несвесно носила са собом до сада.
Џабе тражимо помоћ споља, сви наши одговори чекају нас унутра, само још да научимо да се повучемо у тишину и будемо сами са собом, јер тек ту нас чека сво оно благо за којим трагамо целога живота. Па кад је тако, шта отпадне, нека отпадне. Само оно што остане уводи нас у нови и бољи свет. У њему светло увек побеђује.
Нина Мартиновић Армбрустер
