DA LI ĆEMO USKORO PLAĆATI KAUCIJU ZA LIMENKE? Najavljen novi model povraćaja koji bi mogao da zaživi već 2027. godine

Reč je o depozitno-refundnom sistemu koji je Ministarstvo zaštite životne sredine najavilo za 2027. godinu, a koji bi trebalo da reši problem koji dosadašnji model reciklaže nije uspeo da otkloni – nizak procenat vraćene i reciklirane ambalaže.

Princip je jednostavan, kako u razgovoru za Biznis.rs objašnjava predsednica Alijanse za cirkularna pakovanja Jelena Petljanski: prilikom kupovine pića u jednokratnoj ambalaži potrošač plaća depozit – na primer, 10 dinara za manju, odnosno 15 dinara za veću ambalažu. Kada praznu ambalažu vrati na predviđeno mesto, depozit mu se u potpunosti vraća.

Povrat bi se obavljao u prodajnim objektima, putem automata za prihvat ambalaže ili ručno, u zavisnosti od veličine trgovine.

„Trgovci imaju jednu od ključnih uloga u funkcionisanju sistema, jer upravo kod njih građani vraćaju ambalažu i ostvaruju povraćaj depozita. Sa druge strane, proizvođači finansiraju funkcionisanje sistema kroz naknade, dok posebna neprofitna depozitna organizacija upravlja čitavim procesom, organizuje logistiku, prati tokove ambalaže i obezbeđuje transparentnost sistema“, objašnjava Petljanski.

Depozitni sistem zasniva se na principu proširene odgovornosti proizvođača, što znači da najveći deo finansijskog tereta snosi industrija koja ambalažu plasira na tržište.

„Sistem se finansira iz više izvora – kroz naknade koje plaćaju proizvođači, prihod od prodaje prikupljenog materijala, kao i sredstva od depozita za ambalažu koja nije vraćena u sistem. Država nema ulogu finansijera, već regulatora. Njena odgovornost je da uspostavi jasan zakonski okvir, obezbedi nadzor nad funkcionisanjem sistema i stvori uslove za ravnopravno učešće svih aktera“, dodaje naša sagovornica.

Trgovci organizuju prijem ambalaže, dok građani svojim učešćem omogućavaju da se vredni materijali vrate u proizvodni ciklus umesto da završe na deponijama ili u prirodi. Upravljanje sistemom bilo bi povereno posebnoj neprofitnoj depozitnoj organizaciji koja bi koordinirala logistiku, finansijske tokove i praćenje ambalaže, sa ciljem da sistem bude efikasan, transparentan i dugoročno održiv.

Ministarstvo je najavilo početak primene tokom 2027. godine, ali zakonske izmene koje bi to omogućile još nisu usvojene. Prema rečima Petljanski, struka smatra da je najrealnije fazno uvođenje – prva faza bi obuhvatila PET ambalažu i limenke, a zatim staklo i višeslojnu kartonsku ambalažu.

„Važno je da država što pre definiše rokove, kako bi privreda mogla da planira investicije“, ističe ona.

Zašto je postojeći model nedovoljan?

Danas u Srbiji postoji samo dobrovoljni sistem kaucije za deo povratne staklene ambalaže – pojedini proizvođači pića imaju povratne staklene boce za koje se kaucija naplaćuje i vraća, ali sistem nije jedinstven.

„Visina kaucije razlikuje se od proizvođača do proizvođača ili trgovinskog lanca, ne postoji jedinstveno upravljanje sistemom niti jedinstvena pravila na nacionalnom nivou. Osim toga, obuhvata samo mali deo staklene ambalaže i ne odnosi se na PET boce, limenke ili drugu ambalažu koja danas čini najveći deo ambalažnog otpada“, navodi Petljanski.

O uvođenju sveobuhvatnog depozitnog sistema razgovara se skoro dve decenije, ali odgovarajući zakonski okvir i dalje ne postoji. Dosadašnji model, oslonjen na primarnu separaciju, nije dao očekivane rezultate – posebno kada je reč o PET ambalaži, limenkama i staklu.

Istovremeno, PPWR zahteva sve veći udeo kvalitetnog recikliranog materijala u novoj ambalaži, što je moguće obezbediti samo kroz kontrolisane tokove sakupljanja. Dodatni izazovi su nedostatak infrastrukture, nacionalnog registra ambalaže i sistema sledljivosti materijala, ocenjuje predsednica Alijanse za cirkularna pakovanja.

Koliko Srbija zaostaje?

Podaci koje navodi Jelena Petljanski pokazuju razmere problema: Srbija danas reciklira svega 15,45 odsto komunalnog otpada, dok je prosek Evropske unije oko 49 odsto. Samo 28 odsto građana ima pristup organizovanom sistemu recikliranja, dok čak 13,6 odsto otpada završava van sistema – na divljim deponijama ili u prirodi.

„To pokazuje da problem nije samo u postavljenim ciljevima, već pre svega u nedovoljno razvijenoj infrastrukturi i sistemu sakupljanja otpada“, ocenjuje.

Poseban izazov predstavlja PET ambalaža, za koju je predviđena stopa prikupljanja od 80 odsto – rezultat koji, prema iskustvima evropskih zemalja, gotovo da je nemoguće ostvariti bez depozitnog sistema. Sa druge strane, iskustva zemalja koje su ga uvele pokazuju da depozitni sistemi omogućavaju stope prikupljanja ambalaže veće od 90 odsto, uz kvalitetan reciklat za proizvodnju nove ambalaže.

Srbija se, kroz proces usklađivanja sa EU, obavezala da do 2030. godine dostigne evropske ciljeve reciklaže ambalažnog otpada: 85 odsto za papir i karton, 75 odsto za staklo, 60 odsto za aluminijum i 55 odsto za plastiku. Osnov za to postavlja Uredba o utvrđivanju Plana smanjenja ambalažnog otpada za period 2025–2029, koja predviđa povećanje stope ponovnog iskorišćenja ambalažnog otpada na 72 odsto i stope reciklaže na 65 odsto do 2029. godine.

Od 2027. godine uvode se i precizniji ciljevi po vrstama materijala, uključujući razdvajanje plastike na PET, polietilen i druge vrste.

Domaća privreda mora da se pripremi i za novu evropsku Uredbu o ambalaži i ambalažnom otpadu (PPWR), koja propisuje obavezan udeo recikliranog materijala u novoj ambalaži i stroge kriterijume reciklabilnosti. Od 2030. godine na tržište EU neće moći da se plasira ambalaža čija je reciklabilnost manja od 70 odsto.

„Zato pitanje reciklaže danas nije samo pitanje zaštite životne sredine, već i konkurentnosti domaće privrede i očuvanja izvoza“, ocenjuje Petljanski i navodi da bi za Srbiju dugoročno najbolje rešenje bilo da sistem obuhvati PET ambalažu, limenke, staklo i višeslojnu kartonsku ambalažu, uz fazno uvođenje i jasno definisanu mapu puta.

„Time bi se ispunili zahtevi PPWR-a i obezbedili uslovi za razvoj cirkularne ekonomije“, zaključuje predsednica Alijanse za cirkularna pakovanja, piše Biznis.rs