ДА ЛИ ЋЕМО УСКОРО ПЛАЋАТИ КАУЦИЈУ ЗА ЛИМЕНКЕ? Најављен нови модел повраћаја који би могао да заживи већ 2027. године

Реч је о депозитно-рефундном систему који је Министарство заштите животне средине најавило за 2027. годину, а који би требало да реши проблем који досадашњи модел рециклаже није успео да отклони – низак проценат враћене и рециклиране амбалаже.

Принцип је једноставан, како у разговору за Бизнис.рс објашњава председница Алијансе за циркуларна паковања Јелена Петљански: приликом куповине пића у једнократној амбалажи потрошач плаћа депозит – на пример, 10 динара за мању, односно 15 динара за већу амбалажу. Када празну амбалажу врати на предвиђено место, депозит му се у потпуности враћа.

Поврат би се обављао у продајним објектима, путем аутомата за прихват амбалаже или ручно, у зависности од величине трговине.

„Трговци имају једну од кључних улога у функционисању система, јер управо код њих грађани враћају амбалажу и остварују повраћај депозита. Са друге стране, произвођачи финансирају функционисање система кроз накнаде, док посебна непрофитна депозитна организација управља читавим процесом, организује логистику, прати токове амбалаже и обезбеђује транспарентност система“, објашњава Петљански.

Депозитни систем заснива се на принципу проширене одговорности произвођача, што значи да највећи део финансијског терета сноси индустрија која амбалажу пласира на тржиште.

„Систем се финансира из више извора – кроз накнаде које плаћају произвођачи, приход од продаје прикупљеног материјала, као и средства од депозита за амбалажу која није враћена у систем. Држава нема улогу финансијера, већ регулатора. Њена одговорност је да успостави јасан законски оквир, обезбеди надзор над функционисањем система и створи услове за равноправно учешће свих актера“, додаје наша саговорница.

Трговци организују пријем амбалаже, док грађани својим учешћем омогућавају да се вредни материјали врате у производни циклус уместо да заврше на депонијама или у природи. Управљање системом било би поверено посебној непрофитној депозитној организацији која би координирала логистику, финансијске токове и праћење амбалаже, са циљем да систем буде ефикасан, транспарентан и дугорочно одржив.

Министарство је најавило почетак примене током 2027. године, али законске измене које би то омогућиле још нису усвојене. Према речима Петљански, струка сматра да је најреалније фазно увођење – прва фаза би обухватила ПЕТ амбалажу и лименке, а затим стакло и вишеслојну картонску амбалажу.

„Важно је да држава што пре дефинише рокове, како би привреда могла да планира инвестиције“, истиче она.

Зашто је постојећи модел недовољан?

Данас у Србији постоји само добровољни систем кауције за део повратне стаклене амбалаже – поједини произвођачи пића имају повратне стаклене боце за које се кауција наплаћује и враћа, али систем није јединствен.

„Висина кауције разликује се од произвођача до произвођача или трговинског ланца, не постоји јединствено управљање системом нити јединствена правила на националном нивоу. Осим тога, обухвата само мали део стаклене амбалаже и не односи се на ПЕТ боце, лименке или другу амбалажу која данас чини највећи део амбалажног отпада“, наводи Петљански.

О увођењу свеобухватног депозитног система разговара се скоро две деценије, али одговарајући законски оквир и даље не постоји. Досадашњи модел, ослоњен на примарну сепарацију, није дао очекиване резултате – посебно када је реч о ПЕТ амбалажи, лименкама и стаклу.

Истовремено, PPWR захтева све већи удео квалитетног рециклираног материјала у новој амбалажи, што је могуће обезбедити само кроз контролисане токове сакупљања. Додатни изазови су недостатак инфраструктуре, националног регистра амбалаже и система следљивости материјала, оцењује председница Алијансе за циркуларна паковања.

Колико Србија заостаје?

Подаци које наводи Јелена Петљански показују размере проблема: Србија данас рециклира свега 15,45 одсто комуналног отпада, док је просек Европске уније око 49 одсто. Само 28 одсто грађана има приступ организованом систему рециклирања, док чак 13,6 одсто отпада завршава ван система – на дивљим депонијама или у природи.

„То показује да проблем није само у постављеним циљевима, већ пре свега у недовољно развијеној инфраструктури и систему сакупљања отпада“, оцењује.

Посебан изазов представља ПЕТ амбалажа, за коју је предвиђена стопа прикупљања од 80 одсто – резултат који, према искуствима европских земаља, готово да је немогуће остварити без депозитног система. Са друге стране, искуства земаља које су га увеле показују да депозитни системи омогућавају стопе прикупљања амбалаже веће од 90 одсто, уз квалитетан рециклат за производњу нове амбалаже.

Србија се, кроз процес усклађивања са ЕУ, обавезала да до 2030. године достигне европске циљеве рециклаже амбалажног отпада: 85 одсто за папир и картон, 75 одсто за стакло, 60 одсто за алуминијум и 55 одсто за пластику. Основ за то поставља Уредба о утврђивању Плана смањења амбалажног отпада за период 2025–2029, која предвиђа повећање стопе поновног искоришћења амбалажног отпада на 72 одсто и стопе рециклаже на 65 одсто до 2029. године.

Од 2027. године уводе се и прецизнији циљеви по врстама материјала, укључујући раздвајање пластике на ПЕТ, полиетилен и друге врсте.

Домаћа привреда мора да се припреми и за нову европску Уредбу о амбалажи и амбалажном отпаду (PPWR), која прописује обавезан удео рециклираног материјала у новој амбалажи и строге критеријуме рециклабилности. Од 2030. године на тржиште ЕУ неће моћи да се пласира амбалажа чија је рециклабилност мања од 70 одсто.

„Зато питање рециклаже данас није само питање заштите животне средине, већ и конкурентности домаће привреде и очувања извоза“, оцењује Петљански и наводи да би за Србију дугорочно најбоље решење било да систем обухвати ПЕТ амбалажу, лименке, стакло и вишеслојну картонску амбалажу, уз фазно увођење и јасно дефинисану мапу пута.

„Тиме би се испунили захтеви PPWR-а и обезбедили услови за развој циркуларне економије“, закључује председница Алијансе за циркуларна паковања, пише Бизнис.рс