(FOTO) NISU SVI TANURDŽIĆI BILI VELEPOSEDNICI Povratak korenima i dedinim vinogradima OVO JE PRIČA PORODICE RADOSLAVA TRIPKOVIĆA

Jedna od takvih je bila i porodica koja je, došavši sa patrijarhom Čarnojevićem, svila gnezdo nešto severnije, prvo u Sent Andreji, a potom krenula na jug i došla do malog sela Riđice, u okolini tada tek vojnog šanca a potom i slobodne kraljevske varoši somborske. 

Radile su i mučile se riđičke generacije Tanurdžića, živeći u skromnoj kući na ulasku u selo, sve do kraja 20. veka kad je i poslednji od muških predstavnika ovog prezimena, Stevan, zaklopio oči, a njegovi i žene mu Đurđinke potomci otišli u grad.

Kako to već biva, kuća i vinogradi su promenili vlasnika, sva je prilika bila da će ostati samo uspomena na ovu familiju, da Stevin unuk, Radoslav Tripković nije odlučio da povrati sve ono što je dedi pripadalo. Nakon dve decenije rada u branši, odlučio je da kupi jedan hektar škrte, peskovite riđičke, samo za vinograde blagodatne, zemlje što je dedi pripadala.

– Godinu dana kasnije smo zasadili lozu, a 2016. otvorili vinariju „Vrt“ u Somboru, no nešto je nedostajalo - priča Radoslav, dok pucketa vatra u seljačkoj peći dedine kuće. – Na našu sreću, ovu staru bačku kuću mog dede po materi uspeli smo da kupimo godinu dana po otvaranju vinarije, koliko su nam prilike dozvolile da je obnovimo, ali i da pokupujemo svu zemlju koja je deda Stevi pripadala i ponovo je vinogradima ulepšamo. Zaredali smo po selu, pronalazili i stvari i nameštaj iz dedine kuće koje su bivši vlasnici rasprodali ili razdelili, pa i danas doručak i ručak u vinogradu pri berbi ili rezidbi razglasimo deda Stevinim zvonom. Vratili smo se na svoje – sentimentalan je Radoslav.

Danas tek ponekad do varoške kuće ode. Da mu nije naslednika, maturanta Ognjena, ni supruga Gabrijela ne bi Sombor često videla jer su ćerke Dunja i Anđela već svoji ljudi koji pomažu u degustacionim salama u gradu i Riđici, kao i modernoj vinariji koja je tik iza deda Stevine kuće nikla.

Da od ovolikog truda i rada u predačkom selu ima rezultata govore i brojne nagrade koje osvajaju Radoslavovljeva vina od Londona, preko Beča do Beograda, gde je njegov „Pino griđo“ proglašen za najbolje belo vino na Balkanu.

-  Sa još nekoliko mlađih ljudi koji su se odlučili za moderniji pristup, krenuli smo u obnovu zasada, a unapređena tehnologija daje rezultate. Trenutno je u selu pet registrovanih vinarija, mada je proizvođača daleko više, pa imamo i udruženje vinogradara i vinara koje se izborilo za zvanični povratak na mapu subotičkog vinogorja kojem geomorfološki pripadamo. Baš kao što i ja i moja porodica pripadamo u Riđicu – siguran je Radoslav, uz nebeski blagoslov deda Steve koji sigurno sa zadovoljstvom „odozgo“ gleda kako napreduje imanje koje mu je unuk povratio.