Hektar u Vojvodini u proseku 12.000 evra! POLJOPRIVREDNO ZEMLJIŠTE U SRBIJI SVE SKUPLJE Evo da li je isplativo
BEOGRAD: Poljoprivredno zemljište u Srbiji i dalje spada među najskuplja u regionu, a ulaganje u oranice isplativo je pre svega na duži rok, ocenio je danas stručnjak za nekretnine Ervin Pašanović.
On je to rekao za Tanjug komentarišući podatke Republičkog geodetskog zavoda, prema kojima je prosečna cena obradivog zemljišta u Srbiji prošle godine iznosila 9.583 evra po hektaru, dok je u regionu Beograda dostizala 14.274 evra, a u Vojvodini 12.023 evra.
Prema njegovim rečima, cene su znatno više nego u susednim zemljama, poput Mađarske i Rumunije, gde se zemljište sličnog kvaliteta može kupiti za dve do pet hiljada evra po hektaru.
Kod nas je poljoprivreda ostala jedna od retkih privrednih grana koja kontinuirano opstaje, pa naši ljudi kapital često usmeravaju upravo u kupovinu zemlje, rekao je Pašanović.
On je istakao da kupovina oranica nije investicija koja donosi brzu zaradu, navodeći da se, uz prosečnu godišnju arendu od oko 500 pa i do 900 evra po hektaru, uloženi novac vraća tek za dvadesetak godina, pri čemu na profit značajno utiču vremenske prilike i prinosi.
Znači, ako imate investiciju od 10.000 evra i ako vam hektar donosi 500 evra, vama treba 20 godina da povratite ulaganje, što je zaista veliki vremenski period, poručio je Pašanović.
Napomenuo je da poznaje veliki broj ljudi koji su pokušali da iz grada odu na selo i da naprave neka poljoprivredna imanja, ali i da se u mnogo slučajeva to nije najbolje završilo.
Pašanović smatra da najveću likvidnost i dalje ima tržište u Vojvodini, gde postoji najveća tražnja za poljoprivrednim zemljištem i gde su gazdinstva ukrupnjena, što omogućava efikasniju proizvodnju.
Govoreći o mladima koji žele da uđu u poljoprivredu, upozorio je da je za uspešno bavljenje tim poslom neophodno iskustvo i znanje, ocenjujući da početnici moraju da računaju na nekoliko godina ulaganja i učenja pre nego što ostvare značajniji prinos.
Kako je dodao, Srbija bi u budućnosti trebalo da se više usmeri na proizvodnju hrane sa višom dodatom vrednošću, umesto izvoza sirovina, jer se najveći potencijal za rast nalazi u izradi finalnih prehrambenim proizvodima.
