Blizanci Nenad i Ivan Periškić, umetnici obrade drveta

Ovi ostaci praiskona na severozapadu Bačke, svojom divljinom i večitim mirom za sebe vežu i ljude, pa i oni koji obitavaju u njima neizbežno poprimaju neke njihove karakteristike, kao što je ona da ne mare puno za sve brži život u varošima, već vreme mere nekim svojim, prirodnim ciklusima. Valjda zato Bačkomonoštorci, stanovnici prestonice onog što je dobilo zvanični naziv zaštićenog rezervata prirode „Gornje podunavlje“, živote provode po nekom svom, kalendaru potpuno usklađenom sa prirodom veličanstvene lepote koja ih okružuje od kolevke pa do groba.

Upravo takvi, okrenuti prirodi, su i braća Nenad i Ivan Periškić, igrom majke prirode rođeni kao jednojajčani blizanci, dva mlada i pametna momka, odavno već svikla i na novinarska zanovetala, ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što su još kao osnovci bili interesantna „letnja tema“ medijima svake fele. Bivajući sinovi Ivice, i samog potomka čuvene ovdašnje pčelarske porodice koji je sa svojom suprugom Anicom ovakav vid proizvodnje zdravlja podigao na jedan potpuno drugi nivo, Nenad i Ivan su i doslovno od zipke vreme provodili po bačkomonoštorskim šumama, pa onda ne čudi što im je drvo postalo opredeljenje i život sam. Sada po struci obojica šumarski inženjeri, a od septembra i masteri beogradskog Šumarskog fakulteta, već sa prvim koracima, dok im otac i mati oko košnica u bagremaru posluju, počeli su da sakupljaju neobične komade palog drveća i da ih dečijim rukama obrađuju.

Bilo je tih godina, dok su braća blizanci bivala u šestom-sedmom razredu osnovke neobično videti dva mališana kraj vlastite tezge na kojekakvim sajmovima starih i umetničkih zanata, kako objašnjavaju gde su našli podloge za svoje drvene zidne satove, kad sakupljaju žireve ne bi li od njih napravili markere za sate, čime bruse, seku, buše i lakuju svoje simpatične umotvorine. Tik do njih je obično bivala i tezga pčelara i medara, da li dide, oca ili strike, ali i to tek da deca ne budu sama u belom svetu. Posao je već bivao samo njihova stvar.

Baš kao što je njihova stvar bila da, pored svih somborskih srednjih škola, upišu Srednju politehničku u Subotici jer je ona bila najbliža koja je imala smer za oblikovanje nameštaja i enterijera, nakon čega je pred njima „pukla“ životna strada koja ih je vodila na Šumarski fakultet u srpsku prestonicu ne bi li usavršili preradu drveta.

„Pa mi smo na fakultet otišli ne zbog diplome, već zaista nešto novo da naučimo, iako smo već do tada imali mnogo prakse“, uskaču, kao što to često čine blizanci, jedan drugome u reč Nenad i Ivan, pojašnjavajući razloge za ovakav obrazovni put.“Probali smo da živimo u domu, izdržali smo jednu godinu, ali smo onda morali da iznajmimo stan, jer ne možeš da se drvetom baviš u domskom smeštaju.“

Tako svedoče braća koja su za razliku od svojih vršnjaka koji od kuće donose zamrznute sarme iz Monoštora, u bunkerima autobusa vukli kojekakve hrastove, vrbove i daske i komade topole, ne bi li i u stanu majstorisali u duborezu kojem su se okrenuli.

„Završe se vežbe ili predavanja, ostali idu u bioskop, noćni provod, a nama se znalo: do dva-tri popodne se uči, posle toga do uveče radi, pa ponovo za knjigu... „,smeju se momci koje na jesen očekuje diploma mastera korištenja šumskih i lovnih resursa.

Pokazuju Ivan i Nenad, s ponosom, ne samo radionicu krcatu velikim mašinama za obradu drveta u kojoj trenutno jednom novooženjenom drugaru prave hrastov orman, već i onu manju, na spratu porodične kuće čiji ulaz krasi drvena figura medveda izrezana samo motornom testerom, u kojoj se obavlja onaj finiji, duborezački posao. Zidni satovi, podloške za lovačke trofeje, kundaci za lovačke puške, bogato duborezani lovački ormani, svojevrsna kravata od kože sa duborezanim kopčama od roga srndaća, nađe se tu mesta i za kojekakvu dugmad od roga čuvenog ritskog jelena-kapitalca po kojem je ovaj kraj u vasceloj Evropi poznat, takođe jeger-odelima i košuljama namenjenih.

Kraljevski krevet za tepsiju ribe 

Kakvi bi to majstori bili, kada Periškićima svaki komad nameštaja u vlastitim sobama porodične kuće ne bi od ručno obrađenog drveta bio, pa nam za oko zapadaju raskošni „dablsajz“ kreveti, podučavaju nas, od hrastovine.„O tome vam i pričamo. Da nam neko donese materijal, a hrasta je sve manje i skupocen je, ovde kod nas ne možeš naplatiti više od 150 evra ruke, a napolju ti se niko takvog posla ne bi bez hiljadu, hiljadu i po evra prihvatio“, vele Ivan i Nenad, a nama krivo što ni tih 150 nemamo, pa da kao kraljevi spavamo.

„Ideja nam jeste da živimo od obrade drveta, ali teško to ide kod nas. Ono što ovde jedva za 10 evra prodaš, na zapadu Evrope je minimalno stotinak evra, pa zato i razmišljamo da možda nešto preko, u Hrvatskoj otvorimo, tamo radimo i bez carine prodajemo u EU, ali ovde da nastavimo da živimo“, neki su od planova mladih Periškića, kojima se čela namršte čim im čovek spomene eventualan odlazak u inostranstvo, put velikog broja i samih Monoštorki i Monoštoraca.“ Ma bio sam ja u Nemačkoj, probao sam, ali nije to to. Jeste, dobiješ lepu platu, kupiš sebi lep automobil dok ovde inženjer u našoj struci, i ako se zaposli, ne može zaraditi više od 50 ili 55.000, ali tamo ti ceo život u plastičnim vrećicama prođe.“

To nam kazuje jedan od braće (već smo se i sami pogubili koji od njih)!

„Dođu ljudi nazad u selo na godišnji odmor, 10-15 dana, malo se šepure novim mercedesom, kao lepo im je... i onda se vrate da ostalih 340 dana u godini očajavaju na relaciji krevet-posao-krevet u nekom betonskom kvartu. E, pa neću, ne treba mi takav život“, već uglas zajednički odbijaju mogućnost pečalbarske sudbine mladi Periškići, koji i ako imaju primedbu na starostavni način života u njihovom Bačkom Monoštoru, znaju da i u njemu ima života, samo da se čovek malo dalje, iza plavog horizonta, zagleda.

Milić Miljenović