Ови остаци праискона на северозападу Бачке, својом дивљином и вечитим миром за себе вежу и људе, па и они који обитавају у њима неизбежно попримају неке њихове карактеристике, као што је она да не маре пуно за све бржи живот у варошима, већ време мере неким својим, природним циклусима. Ваљда зато Бачкомоношторци, становници престонице оног што је добило званични назив заштићеног резервата природе „Горње подунавље“, животе проводе по неком свом, календару потпуно усклађеном са природом величанствене лепоте која их окружује од колевке па до гроба.
Управо такви, окренути природи, су и браћа Ненад и Иван Перишкић, игром мајке природе рођени као једнојајчани близанци, два млада и паметна момка, одавно већ свикла и на новинарска зановетала, ако ни због чега другог а оно због тога што су још као основци били интересантна „летња тема“ медијима сваке феле. Бивајући синови Ивице, и самог потомка чувене овдашње пчеларске породице који је са својом супругом Аницом овакав вид производње здравља подигао на један потпуно други ниво, Ненад и Иван су и дословно од зипке време проводили по бачкомоношторским шумама, па онда не чуди што им је дрво постало опредељење и живот сам. Сада по струци обојица шумарски инжењери, а од септембра и мастери београдског Шумарског факултета, већ са првим корацима, док им отац и мати око кошница у багремару послују, почели су да сакупљају необичне комаде палог дрвећа и да их дечијим рукама обрађују.
Било је тих година, док су браћа близанци бивала у шестом-седмом разреду основке необично видети два малишана крај властите тезге на којекаквим сајмовима старих и уметничких заната, како објашњавају где су нашли подлоге за своје дрвене зидне сатове, кад сакупљају жиреве не би ли од њих направили маркере за сате, чиме брусе, секу, буше и лакују своје симпатичне умотворине. Тик до њих је обично бивала и тезга пчелара и медара, да ли диде, оца или стрике, али и то тек да деца не буду сама у белом свету. Посао је већ бивао само њихова ствар.
Баш као што је њихова ствар била да, поред свих сомборских средњих школа, упишу Средњу политехничку у Суботици јер је она била најближа која је имала смер за обликовање намештаја и ентеријера, након чега је пред њима „пукла“ животна страда која их је водила на Шумарски факултет у српску престоницу не би ли усавршили прераду дрвета.
„Па ми смо на факултет отишли не због дипломе, већ заиста нешто ново да научимо, иако смо већ до тада имали много праксе“, ускачу, као што то често чине близанци, један другоме у реч Ненад и Иван, појашњавајући разлоге за овакав образовни пут.“Пробали смо да живимо у дому, издржали смо једну годину, али смо онда морали да изнајмимо стан, јер не можеш да се дрветом бавиш у домском смештају.“
Тако сведоче браћа која су за разлику од својих вршњака који од куће доносе замрзнуте сарме из Моноштора, у бункерима аутобуса вукли којекакве храстове, врбове и даске и комаде тополе, не би ли и у стану мајсторисали у дуборезу којем су се окренули.
„Заврше се вежбе или предавања, остали иду у биоскоп, ноћни провод, а нама се знало: до два-три поподне се учи, после тога до увече ради, па поново за књигу... „,смеју се момци које на јесен очекује диплома мастера кориштења шумских и ловних ресурса.
Показују Иван и Ненад, с поносом, не само радионицу крцату великим машинама за обраду дрвета у којој тренутно једном новоожењеном другару праве храстов орман, већ и ону мању, на спрату породичне куће чији улаз краси дрвена фигура медведа изрезана само моторном тестером, у којој се обавља онај финији, дуборезачки посао. Зидни сатови, подлошке за ловачке трофеје, кундаци за ловачке пушке, богато дуборезани ловачки ормани, својеврсна кравата од коже са дуборезаним копчама од рога срндаћа, нађе се ту места и за којекакву дугмад од рога чувеног ритског јелена-капиталца по којем је овај крај у васцелој Европи познат, такође јегер-оделима и кошуљама намењених.
Краљевски кревет за тепсију рибе
Какви би то мајстори били, када Перишкићима сваки комад намештаја у властитим собама породичне куће не би од ручно обрађеног дрвета био, па нам за око западају раскошни „даблсајз“ кревети, подучавају нас, од храстовине.„О томе вам и причамо. Да нам неко донесе материјал, а храста је све мање и скупоцен је, овде код нас не можеш наплатити више од 150 евра руке, а напољу ти се нико таквог посла не би без хиљаду, хиљаду и по евра прихватио“, веле Иван и Ненад, а нама криво што ни тих 150 немамо, па да као краљеви спавамо.
„Идеја нам јесте да живимо од обраде дрвета, али тешко то иде код нас. Оно што овде једва за 10 евра продаш, на западу Европе је минимално стотинак евра, па зато и размишљамо да можда нешто преко, у Хрватској отворимо, тамо радимо и без царине продајемо у ЕУ, али овде да наставимо да живимо“, неки су од планова младих Перишкића, којима се чела намрште чим им човек спомене евентуалан одлазак у иностранство, пут великог броја и самих Моношторки и Моноштораца.“ Ма био сам ја у Немачкој, пробао сам, али није то то. Јесте, добијеш лепу плату, купиш себи леп аутомобил док овде инжењер у нашој струци, и ако се запосли, не може зарадити више од 50 или 55.000, али тамо ти цео живот у пластичним врећицама прође.“
То нам казује један од браће (већ смо се и сами погубили који од њих)!
„Дођу људи назад у село на годишњи одмор, 10-15 дана, мало се шепуре новим мерцедесом, као лепо им је... и онда се врате да осталих 340 дана у години очајавају на релацији кревет-посао-кревет у неком бетонском кварту. Е, па нећу, не треба ми такав живот“, већ углас заједнички одбијају могућност печалбарске судбине млади Перишкићи, који и ако имају примедбу на староставни начин живота у њиховом Бачком Моноштору, знају да и у њему има живота, само да се човек мало даље, иза плавог хоризонта, загледа.
Милић Миљеновић
