Karl Uve Knausgor - Najindiskretniji čovek na planeti

kućice koje kao da potiču iz bajke. Te 2012. godine knjiga „Moja borba” još uvek nije dospela u Srbiju. Ali su u Bergenu svi čitali pisca koji se u knjizi, u kojoj se glavni lik i narator, baš kao i on zove Karl Uve Knausgor, usudio da napiše: „Deca me srozavaju. U tome ima nečeg duboko nedostojnog. U takvim trenucima sam najdalje od osobe kakva želim da budem.“ Karl Uve Knausgor je tipični savremeni skandinavski otac koji pere podove, sprema kuću, ide u kupovinu, igra se s decom, kupa ih, pazi, pokriva i voli, ali u isto vreme, on je umetnik nezadovoljan svakodnevicom, spreman na „opkladu s đavolom” kako bi stvorio nešto veliko poput „Hamleta” ili „Mobi Dika”.

Mada sam prvu knjigu „Moje borbe” nabavila čim se pojavila u našim knjižarama, pročitala sam je tek kada sam ponovo otputovala u Norvešku, kao i drugi tom preveden na engleski jezik, boraveći na poziv Kulturnog centra Hordalanda u studiju nasuprot prostorija bergenške Akademije kreativnog pisanja, koju je devetnaestogodišnji Knausgor pohađao. U tom gradu je Knausgor studirao istoriju umetnosti i književnost, a peti tom „Moje borbe”, koji se na proleće očekuje u engleskim knjižarama, dok kod nas tek treba da izađe drugi, govori upravo o njegovom životu i literarnim počecima  u Bergenu. Ukupno 3.600 stranica šestotomne „potrage za izgubljenim vremenom”, koje je Knausgor napisao nakon iscrpljujućeg trogodišnjeg rada, objavljeno je u Norveškoj 2009-2011. godine. Zahvaljujući kasnijim prevodima „Moje borbe” na strane jezike, od 2012. godine „knausgormanija” je poprimila atribute globalnog fenomena. Čitaoci su počeli da se pronalaze u glavnom junaku i njegovim svakodnevnim problemima. Osećajući empatiju prema „umetniku” koji je odbacio licemerje „građanina” i koji je žrtvovao privatnost u ime literature, identifikovali su se s njegovom pozicijom autsajdera, prepoznavši u epizodama iz romana scene iz sopstvenog života koje su pokušavali da sakriju. Jedni su u piscu videli norveškog Prusta, drugi Hamsuna, treći su se nekritički identifikovali s glavnim junakom, odlučni da umesto fikcionalizacije vide samo „golu istinu”, za šta im je povod dao sam autor i njegova namera da imena likova ostanu jednaka prototipovima iz njegovog stvarnog sveta.

Poređenja s Hitlerom

Poslednji tom „Moje borbe”, koji je za sada dostupan samo na norveškom jeziku, zbog nekoliko stotina dugog eseja o Hitlerovom odrastanju i mladosti, koji je Knausgor napisao nakon što je Andres Brejvik, 2011. godine u Norveškoj počinio masakr, ponovo je aktuelizovao mučna poređenja s Adolfom Hitlerom koja su se pojavila još u vezi s naslovom dela („Min kamp” na norveškom) iako u „Mojoj borbi” nema nikakvih antisemitskih stavova, niti se Knausgor može vezivati za nacizam.

Drugi tom šestotomne ispovedne „epopeje”, čiji se prevod na srpski jezik tokom 2016. godine očekuje u domaćim knjižarama, a koji je 2013. godine u Londonu objavljen pod nazivom „Zaljubljeni čovek”, svakako neće razočarati one koji su Knausgora zavoleli čitajući prvi tom. I u njemu pisac nastavlja da svedoči o „banalnostima svakodnevnog života”, boreći se sa sopstvenim reakcijama i (ne)mogućom potragom za smislom. Radnja se iz Norveške seli u Švedsku kada glavni lik napušta ženu i vozom, iz Bergena stiže u Stokholm. Pokušavajući da se uklopi u novo okruženje, živeći u komplikovanom emotivnom odnosu s novom ženom, suočen s ulogom oca i ograničenjima i rutinom koja ta uloga iziskuje, Karl Uve Knausgor pokušava da pišući pobedi osećaj praznine i nedovoljnosti.

„Kako bih se iskupio, moj božićni poklon je bio put iznenađenja; nakon mog povratka, 27. decembra, otišli smo na stokholmski aerodrom; nije znala gde putujemo sve dok joj nisam pružio kartu za Pariz. Proveli smo u njemu nedelju dana. Ali, Linda je bila nervozna, grad ju je činio nesrećnom, sitnice su je izvodile iz takta i sve vreme se ponašala nerazumno... U kakvu sam klopku upao? U kakvom je to pravcu moj život ponovo krenuo?” pita se narator i protagonist drugog toma „Moje borbe”, u kojem pripoveda o tome kako se u Stohkolmu zaljubio u ženu s kojom će dani ushićenja nestajati pred iskušenjima ispunjenim njegovim intimnim dilemama i čestim promenama njenog raspoloženja.

Linda Bustrem, koja je uz naratora glavni lik druge knjige „Moje borbe”, u kojoj je detaljno opisan njen psihološki karakter, prvi porođaj, manična depresija u mladosti i bolničko lečenje, švedska je spisateljica udata za, kako je to sama izjavila „najindiskretnijeg čoveka na planeti” koji je „priznanje sveta dobio nakon što je do detalja opisao okolnosti njihovog privatnog života”.

Umetnik ili građanin?

Radnja drugog toma u kojem pripovedanje ne teče hronološki već asocijativno, započinje u leto, 29. jula 2008. godine, scenom porodičnog odmora, u kojem se ništa ne dešava kako bi trebalo da bude. U daljem toku radnje narator detaljno opisuje svakodnevicu: kako poručuje hranu u restoranu, pazari u supermarketu, puši, pije kafu, prelistava novine, čita „Braću Karamazove” i „Budenbrokove”; kako brine o deci i kako se, ne razmišljajući o posledicama u odnosu prema ženi i deci, manično posvećuje pisanju.

I fabula drugog toma „Moje borbe” samo je okidač za refleksiju. U podtekstu priče o svakodnevici, o recimo odvođenju dece u luna park ili o razgovorima s drugim roditeljima na dečijem rođendanu teče priča o „sudbini čovekovoj” u kojoj su odrasli, zabavljeni igranjem društvenih uloga i zaokupljeni površnim hedonizmom, u stanju da do besvesti raspravljaju o vrsti kobasica koje će u obdaništu njihovoj deci biti poslužene za užinu. Mada je Karl Uve Knausgor, i pored toga što to ne želi da bude, jedan od njih - tipični savremeni Skandinavac zaokupljen brigom o deci, on je i pisac koji upravo u Stokholmu započinje šestotomni roman.

Uz opasnost da delo tumačimo u pojednostavljenom autobigrafskom ključu jer glavni lik se baš kao i pisac zove Karl Uve Knausgor, odrastao je u istom gradu kao i on, čita iste knjige, razveo se od iste žene, „Moja borba” ne može biti svedena isključivo na autobiografiju. Ona je i autofikcija i memoarska proza, roman lika i roman o umetniku koji pokušava da ne bude „građanin”. U delu se nalaze pasaži o muzici, slikarstvu, literaturi, razmišljanja o Hamsunu, Munku, Rihteru ili Kiferu, piščevo suočavanje s novinarima, kritikom.

Uz to, u drugom tomu „Moje borbe”, teče i jedna imagološka priča o Norvežaninu u susretu sa švedskim načinom života, ispunjena stereotipima i klišeima. Iako je reč o srodnim kulturama, život u Švedskoj je glavnom junaku često neshvatljiv jednako koliko je tim Šveđanima i sam on ponekad neobičan. Tako pisac primećuje: „To je fin grad. Ali hladan kao led. Možeš u njemu provesti čitav život, a da ne stupiš ni sa kim u prisan kontakt. Sve je u njemu organizovano na način da sa drugima ne dođeš u dodir” ili „Pitanje u vezi sa tim gde živite, na način na koji se pojavljuje u Stokholmu nikada se ne postavlja u Bergenu”.

Iako Knausgor nikako nije ni Prust ni Hamsun, uprkos različitim kontroverzama, ili upravo zbog njih, neosporno je da je „Moja borba” izazvala čitalačku epidemiju i među čitaocima naučenim na rečnik i „intimu” bloga, Fejsbuka i Tvitera. I da ih je Karl Uve Knausgor (kao pisac i kao junak) koji se gubi i pronalazi u toj savremenosti, „naterao” da čitaju knjige koje svojim obimom podsećaju na romane Tolstoja ili Dostojevskog.

Ljiljana Maletin Vojvodić