кућице које као да потичу из бајке. Те 2012. године књига „Моја борба” још увек није доспела у Србију. Али су у Бергену сви читали писца који се у књизи, у којој се главни лик и наратор, баш као и он зове Карл Уве Кнаусгор, усудио да напише: „Деца ме срозавају. У томе има нечег дубоко недостојног. У таквим тренуцима сам најдаље од особе каква желим да будем.“ Карл Уве Кнаусгор је типични савремени скандинавски отац који пере подове, спрема кућу, иде у куповину, игра се с децом, купа их, пази, покрива и воли, али у исто време, он је уметник незадовољан свакодневицом, спреман на „опкладу с ђаволом” како би створио нешто велико попут „Хамлета” или „Моби Дика”.
Мада сам прву књигу „Моје борбе” набавила чим се појавила у нашим књижарама, прочитала сам је тек када сам поново отпутовала у Норвешку, као и други том преведен на енглески језик, боравећи на позив Културног центра Хордаланда у студију насупрот просторија бергеншке Академије креативног писања, коју је деветнаестогодишњи Кнаусгор похађао. У том граду је Кнаусгор студирао историју уметности и књижевност, а пети том „Моје борбе”, који се на пролеће очекује у енглеским књижарама, док код нас тек треба да изађе други, говори управо о његовом животу и литерарним почецима у Бергену. Укупно 3.600 страница шестотомне „потраге за изгубљеним временом”, које је Кнаусгор написао након исцрпљујућег трогодишњег рада, објављено је у Норвешкој 2009-2011. године. Захваљујући каснијим преводима „Моје борбе” на стране језике, од 2012. године „кнаусгорманија” је попримила атрибуте глобалног феномена. Читаоци су почели да се проналазе у главном јунаку и његовим свакодневним проблемима. Осећајући емпатију према „уметнику” који је одбацио лицемерје „грађанина” и који је жртвовао приватност у име литературе, идентификовали су се с његовом позицијом аутсајдера, препознавши у епизодама из романа сцене из сопственог живота које су покушавали да сакрију. Једни су у писцу видели норвешког Пруста, други Хамсуна, трећи су се некритички идентификовали с главним јунаком, одлучни да уместо фикционализације виде само „голу истину”, за шта им је повод дао сам аутор и његова намера да имена ликова остану једнака прототиповима из његовог стварног света.
Поређења с Хитлером
Последњи том „Моје борбе”, који је за сада доступан само на норвешком језику, због неколико стотина дугог есеја о Хитлеровом одрастању и младости, који је Кнаусгор написао након што је Андрес Брејвик, 2011. године у Норвешкој починио масакр, поново је актуелизовао мучна поређења с Адолфом Хитлером која су се појавила још у вези с насловом дела („Min kamp” на норвешком) иако у „Мојој борби” нема никаквих антисемитских ставова, нити се Кнаусгор може везивати за нацизам.
Други том шестотомне исповедне „епопеје”, чији се превод на српски језик током 2016. године очекује у домаћим књижарама, а који је 2013. године у Лондону објављен под називом „Заљубљени човек”, свакако неће разочарати оне који су Кнаусгора заволели читајући први том. И у њему писац наставља да сведочи о „баналностима свакодневног живота”, борећи се са сопственим реакцијама и (не)могућом потрагом за смислом. Радња се из Норвешке сели у Шведску када главни лик напушта жену и возом, из Бергена стиже у Стокхолм. Покушавајући да се уклопи у ново окружење, живећи у компликованом емотивном односу с новом женом, суочен с улогом оца и ограничењима и рутином која та улога изискује, Карл Уве Кнаусгор покушава да пишући победи осећај празнине и недовољности.
„Како бих се искупио, мој божићни поклон је био пут изненађења; након мог повратка, 27. децембра, отишли смо на стокхолмски аеродром; није знала где путујемо све док јој нисам пружио карту за Париз. Провели смо у њему недељу дана. Али, Линда је била нервозна, град ју је чинио несрећном, ситнице су је изводиле из такта и све време се понашала неразумно... У какву сам клопку упао? У каквом је то правцу мој живот поново кренуо?” пита се наратор и протагонист другог тома „Моје борбе”, у којем приповеда о томе како се у Стохколму заљубио у жену с којом ће дани усхићења нестајати пред искушењима испуњеним његовим интимним дилемама и честим променама њеног расположења.
Линда Бустрем, која је уз наратора главни лик друге књиге „Моје борбе”, у којој је детаљно описан њен психолошки карактер, први порођај, манична депресија у младости и болничко лечење, шведска је списатељица удата за, како је то сама изјавила „најиндискретнијег човека на планети” који је „признање света добио након што је до детаља описао околности њиховог приватног живота”.
Уметник или грађанин?
Радња другог тома у којем приповедање не тече хронолошки већ асоцијативно, започиње у лето, 29. јула 2008. године, сценом породичног одмора, у којем се ништа не дешава како би требало да буде. У даљем току радње наратор детаљно описује свакодневицу: како поручује храну у ресторану, пазари у супермаркету, пуши, пије кафу, прелистава новине, чита „Браћу Карамазове” и „Буденброкове”; како брине о деци и како се, не размишљајући о последицама у односу према жени и деци, манично посвећује писању.
И фабула другог тома „Моје борбе” само је окидач за рефлексију. У подтексту приче о свакодневици, о рецимо одвођењу деце у луна парк или о разговорима с другим родитељима на дечијем рођендану тече прича о „судбини човековој” у којој су одрасли, забављени играњем друштвених улога и заокупљени површним хедонизмом, у стању да до бесвести расправљају о врсти кобасица које ће у обданишту њиховој деци бити послужене за ужину. Мада је Карл Уве Кнаусгор, и поред тога што то не жели да буде, један од њих - типични савремени Скандинавац заокупљен бригом о деци, он је и писац који управо у Стокхолму започиње шестотомни роман.
Уз опасност да дело тумачимо у поједностављеном аутобиграфском кључу јер главни лик се баш као и писац зове Карл Уве Кнаусгор, одрастао је у истом граду као и он, чита исте књиге, развео се од исте жене, „Моја борба” не може бити сведена искључиво на аутобиографију. Она је и аутофикција и мемоарска проза, роман лика и роман о уметнику који покушава да не буде „грађанин”. У делу се налазе пасажи о музици, сликарству, литератури, размишљања о Хамсуну, Мунку, Рихтеру или Киферу, пишчево суочавање с новинарима, критиком.
Уз то, у другом тому „Моје борбе”, тече и једна имаголошка прича о Норвежанину у сусрету са шведским начином живота, испуњена стереотипима и клишеима. Иако је реч о сродним културама, живот у Шведској је главном јунаку често несхватљив једнако колико је тим Швеђанима и сам он понекад необичан. Тако писац примећује: „То је фин град. Али хладан као лед. Можеш у њему провести читав живот, а да не ступиш ни са ким у присан контакт. Све је у њему организовано на начин да са другима не дођеш у додир” или „Питање у вези са тим где живите, на начин на који се појављује у Стокхолму никада се не поставља у Бергену”.
Иако Кнаусгор никако није ни Пруст ни Хамсун, упркос различитим контроверзама, или управо због њих, неоспорно је да је „Моја борба” изазвала читалачку епидемију и међу читаоцима наученим на речник и „интиму” блога, Фејсбука и Твитера. И да их је Карл Уве Кнаусгор (као писац и као јунак) који се губи и проналази у тој савремености, „натерао” да читају књиге које својим обимом подсећају на романе Толстоја или Достојевског.
Љиљана Малетин Војводић
