Prečanska leksika: Štafir, ili šta sve mora da ima dobra udavača

 lako udati se za jedinca, uskočiti iz jedne fotelje u drugu (sic je feder-sic na kolima svatovskim), a da te tamo ne čekaju ni jetrve ni zaove. Svekrva se, ipak, podrazumevala. Da bi neka udavača zaslužila jedinca, pa još gazdačkog, morala je da nosi i dobar miraz. Što u lancima (zemlje) što u lancima oko vrata (seferini i dukati ini) te još i dobar – štafir.

Ta reč na nemačkom znači oprema, jerbo je staffiren opremati, spremati, sređivati, ali je niko nikada nije prevodio. Znalo se dobro (na svim ovdašnjim jezicima) šta je štafir. I o njemu stalno divanilo. Matere su još dok su im ćerke bile u trećem osnovne, po ceo dan muževima zvocale da im treba novaca za ono, te za ono, a sve nabrajajući šta im još fali za iole ozbiljan štafir jer s onim što imaju neće moći miljenicu da udaju ni za seoskog čobana, a ne za gazdačkog sina. A kada su im ćerke te i one same, sve uz pomoć tetaka, kumica i ujni, zaronile u šlingeraje i hekleraje, stalno su kukale da to nije dosta ni za pola lotri a nekmoli za puna „kola štafirska”



Šta je sadržavao jedan štafir solidne miražyike? Najmanje dve dunje od novog (guščijeg) perja te dva velika prateća jastuka. Naravno, uz dvostruke presvlake od dobrog jakog platna kroz koje neće prolaziti paperje, najbolje od pargara, ali da se preko svega zasija i damast. Krpare, peškirčiće za sitne poklone i veliki vezeni peškiri za darivanje devera i kumova – su se podrazumevali. Kao i oni što će se vezivati svatovskim konjima(!) o debele vratove. To se nije ni računalo jer je nešto odlazilo još tokom svatova, a nešto (firange i krpare) se odmah menjalo s ulaskom nove mlade.



Ono što je bilo najvažnije smeštalo se u šifonjere i sanduke, a nekada se nije više ni vadilo, osim da se pokaže važnim, velikim, gostima ili bližoj rodbini koja nije stigla u svatove. A šta bi zaslužilo da ide u šifonjere ako ne – šifon, ona fina tanka tkanina pa njene rođake kadifa i fular, takođe svila, ali još tanja, kao paučina, pa još kuvana da se ne skuplja (niti da se tegli). Moralo je biti i štofova u trubama, simple i duple širine, kamgarna takođe, nekada čak i grombi-materijala – sve s cvišnom i cubokom. Pa onda bar u dve boje – braonska i zelena – somota da ponovi mladoženju novim sakovom i čakširama (na šunke, ako us‘tedne) za prvu godišnjicu braka.



Svega je moralo biti toliko mlogo da se sasvim prirodnom shvati želja – naredba  friške snaje da se iz šifonjera pod hitno mora izbaciti onaj silan cic, cajg i štruks što se nakupio tokom godina a niko od njega ništa nije hteo da šije. A tek sada ni neće. Od sramote. Moralo je da bude mesta i za delin. Makar iz zahvalnosti jer se dotična udavača čak i naglas klela pevuckajući uz šlingeraj: Kad povežem delinsku maramu / Mora pući srce u deranu! Znala je da njenoj šarenoj i skupoj marami niko neće odoleti. Naravno, sve je moralo biti nacfrano i nacigovano. Bilo je organdina i drugog markizeta, a onda došla era najlona pa je sve to zaboravljeno.



Ponekad se neko seti štafira gledajući kako žute firangice u špajzovima ispod tegli pekmeza i turšije, a šlingovane danima i noćima, silni miljei i sitan beli vez. Sve rađeno skupim koncem zvanim – ful. Na trukovanom (isto skupom) platnu.

 

P. S.



Cajg je jako pamučno platno, punije tkano, od kojeg se šilo radno odelo, nekada i pantalone. Obično sive ili tamnoplave boje, jeftino i zato manje cenjeno. Znak siromaštva kao i cic, jeftinija pamučna (ali tanja) tkanina, obično sa štampanim dezenom, za letnje haljine siromašnijih devojaka.

Štruks – jača tkanina od mešavine pamuka i kudelje, namenjena muškim, „prostim” ali dugotrajnim odelima, rebrastog tkanja, skoro kao somot, ali mnogo manje cenjena od pliša. Takođe namenjeno siromašnijim kupcima, ali ipak nuđeno jer se dobro prodavalo. Meni Deda Paja (zvao se tako po meni) na silu kupio jedno malo alvatnije odelo od štruksa kada je dobio novce za kontahiran suncokret – pedeset i neke.



Pavle Malešev