Šta je zlatno grumenje spram čvaraka i droždine

 kraj istoimenog mačvanskog sela. Iako u odgajivačkom smislu odavno prevaziđena, ova rasa svinja je u poslednjoj decenija stekla ogromnu popularnost. Ne čudi, jer pored nostalgične crte za one najstarije koji su je u detinjstvu redovno jeli, te ukusnog mesa, ova masna svinja ima “dobri”, izvesni LDL holesterol. S obzirom da su nutricionisti umesto masti pre neku godinu za najvećeg neprijatelja zdravlja proglasili šećer, nema prepreke za uživanje u mrsnim đakonijama. Osim, možda jedne?



Na samom ulazu u rezervat, valjda u vidu upozorenja, stoji cenovnik: mast 500 dinara za kilogram, slanina i čvarci 1.200, kobasica i šunka 2.400, sirovo meso i sirova slanina 1.000 dinara, a kulen gotovo nestvarnih 6.000 dinara! Čisto da ne bude neprijatnih iznenađenja kad se neko slabog srca za šlajpšik maši. Ali, s obzirom da tražnja đakonija od mangulice ponekad prevazilazi ponudu, a tražnja friških čvaraka uvek i višestruko, “papren” cenovnik i bez bibera dobija logično objašnjenje.



Meštani sela, koji uzgajaju pomenutu rasu, juče su pred gostima i kupcima, na dugim drvenim stolovima rasprostrli ono zbog čega mangulicu uzgajaju. Mirisi već golicaju nozdrve... - Ja uzgajam oko 500 komada mangulica – veli Zoran Nedić iz Zasavice.  – Jes’ da je to kasnostasna svinja kojoj treba dve godine da bi dostigla 100 kila, a tri pa i više da dostigne 150 kila, ali nije zahtevna za uzgajanje. Pustiš je na pašnjake i u šumarke, ona se tamo sama snalazi. Malo je prihranjujemo kukuruzom, ječmom, šargarepom i onim što se u domaćinstvu zatekne, tek da ne zaboravi gde joj je kuća. To ti je meso bez koncentrata i hemije – uverava zasavički stočar.



- Pa fala bogu – nadovezuje se jedan od kupaca.  – Šta ovi po mesarama prodaju, to je bože sačuvaj!

Lagano se pazari svekoliki mrs, ali jedan produkt se baš željno očekuje. Čvarci, naravno. Trio vrsnih majstora “čvarkaša”, iseckao je salo na sitnije komade koji se lagano tope u oranijama. Kažu, za čvarke ne treba neka mudrost, ali treba mišića. - Sipa se 10 litara vode, pa čvarci, a topljenje traje dva i po, tri sata. Kada počnu da žute, dodaje se litar mleka, a sole se kada se izvade iz oranije, po želji.



Ali, brate moj, sve vreme treba mešati, pogotovo pri kraju, da ne zagore – uzdiše  Veroljub Ivanović s drvenom mešalicom u ruci. Ali, ni to nisu najveće muke u spravljanju čvaraka. - Lane došli neki Beograđani, ’oće da kupe čvarke. Samo što nisu ušli u oraniju! Ja im kažem: ”Aman ljudi, čekajte, pa nisu još gotovi”. Ne vredi, kaže on meni: “Ma daj, vadi, nema veze, istopiću ih ja kod kuće!?” . Valjda se bojao da će ostati bez čvaraka – priseća se Veroljub.  - Idi, bre, neki su hteli da nas biju – više u zbilji nego u šali nadovezuje mu se kolega s mešalicom.



Ubrzo, ove besede  dobijaju otelotvorenje. Prva tura friških čvaraka i droždine stigla je za prodaju na stolu kraj kog se bar pola sata pore toga formirao omanji red, koji je sada dobio oblik podebele potkovice koja je astal s tri strane opkolila.

- Ja sam na redu - čuje se glasno.

- Ovaj gospodin se najavio i platio još pre sat vremena – odgovara prodavac.

-  Sad je ovaj čovek na redu, a ja sam posle njega...

I tako u nedogled. Pomislio bi čovek da ih yabe dele, ili da u velikim plavim šerpama nisu masni svinjski nusprodukti, nego zlatno grumenje. Al’ kad čovek bolje razmisli, zlato se češće i duže viđa i poseduje, nego friški čvarci  mangulice...



Dušan Knežić

 

Čija je mangulica?

Mangulicu kao rasu svojataju Srbi i Mađari. Kako? Neosporno, nastala je od stare srpske rase zvane šumadinka. Knez Miloš je 1833. poklonio jednom mađarskom vlastelinu 10 krmača i dva nersta, a u boljim uslovima uzgajanja i ishrane, stvoren je različit soj, Mađari smatraju i druga rasa. Bilo kako bilo, čvarke i jedni i drugi jedu nesmanjenom žestinom.