Шта је златно грумење спрам чварака и дрождине

 крај истоименог мачванског села. Иако у одгајивачком смислу одавно превазиђена, ова раса свиња је у последњој деценија стекла огромну популарност. Не чуди, јер поред носталгичне црте за оне најстарије који су је у детињству редовно јели, те укусног меса, ова масна свиња има “добри”, извесни ЛДЛ холестерол. С обзиром да су нутриционисти уместо масти пре неку годину за највећег непријатеља здравља прогласили шећер, нема препреке за уживање у мрсним ђаконијама. Осим, можда једне?



На самом улазу у резерват, ваљда у виду упозорења, стоји ценовник: маст 500 динара за килограм, сланина и чварци 1.200, кобасица и шунка 2.400, сирово месо и сирова сланина 1.000 динара, а кулен готово нестварних 6.000 динара! Чисто да не буде непријатних изненађења кад се неко слабог срца за шлајпшик маши. Али, с обзиром да тражња ђаконија од мангулице понекад превазилази понуду, а тражња фришких чварака увек и вишеструко, “папрен” ценовник и без бибера добија логично објашњење.



Мештани села, који узгајају поменуту расу, јуче су пред гостима и купцима, на дугим дрвеним столовима распрострли оно због чега мангулицу узгајају. Мириси већ голицају ноздрве... - Ја узгајам око 500 комада мангулица – вели Зоран Недић из Засавице.  – Јес’ да је то касностасна свиња којој треба две године да би достигла 100 кила, а три па и више да достигне 150 кила, али није захтевна за узгајање. Пустиш је на пашњаке и у шумарке, она се тамо сама сналази. Мало је прихрањујемо кукурузом, јечмом, шаргарепом и оним што се у домаћинству затекне, тек да не заборави где јој је кућа. То ти је месо без концентрата и хемије – уверава засавички сточар.



- Па фала богу – надовезује се један од купаца.  – Шта ови по месарама продају, то је боже сачувај!

Лагано се пазари свеколики мрс, али један продукт се баш жељно очекује. Чварци, наравно. Трио врсних мајстора “чваркаша”, исецкао је сало на ситније комаде који се лагано топе у оранијама. Кажу, за чварке не треба нека мудрост, али треба мишића. - Сипа се 10 литара воде, па чварци, а топљење траје два и по, три сата. Када почну да жуте, додаје се литар млека, а соле се када се изваде из ораније, по жељи.



Али, брате мој, све време треба мешати, поготово при крају, да не загоре – уздише  Верољуб Ивановић с дрвеном мешалицом у руци. Али, ни то нису највеће муке у справљању чварака. - Лане дошли неки Београђани, ’оће да купе чварке. Само што нису ушли у оранију! Ја им кажем: ”Аман људи, чекајте, па нису још готови”. Не вреди, каже он мени: “Ма дај, вади, нема везе, истопићу их ја код куће!?” . Ваљда се бојао да ће остати без чварака – присећа се Верољуб.  - Иди, бре, неки су хтели да нас бију – више у збиљи него у шали надовезује му се колега с мешалицом.



Убрзо, ове беседе  добијају отелотворење. Прва тура фришких чварака и дрождине стигла је за продају на столу крај ког се бар пола сата поре тога формирао омањи ред, који је сада добио облик подебеле потковице која је астал с три стране опколила.

- Ја сам на реду - чује се гласно.

- Овај господин се најавио и платио још пре сат времена – одговара продавац.

-  Сад је овај човек на реду, а ја сам после њега...

И тако у недоглед. Помислио би човек да их yабе деле, или да у великим плавим шерпама нису масни свињски нуспродукти, него златно грумење. Ал’ кад човек боље размисли, злато се чешће и дуже виђа и поседује, него фришки чварци  мангулице...



Душан Кнежић

 

Чија је мангулица?

Мангулицу као расу својатају Срби и Мађари. Како? Неоспорно, настала је од старе српске расе зване шумадинка. Кнез Милош је 1833. поклонио једном мађарском властелину 10 крмача и два нерста, а у бољим условима узгајања и исхране, створен је различит сој, Мађари сматрају и друга раса. Било како било, чварке и једни и други једу несмањеном жестином.