Zidar tokom dana pravio kuće, a uveče papuče

– Čitav život sam bio dunđer, ne znam ni sam koliko je građevinskog materijala prošlo kroz moje ruke, ali pre dve godine sam morao platiti majstora da mi digne zid prema komšiji – vajka se majstor i pokazuje ruke koje više ne mogu ono što su više od šest decenija radile. – Da je neki drugi posao, lakše bih to preboleo i sebi „oprostio“, međutim, vreme, nažalost čini svoje.

Nije mnogo razmišljao o tome šta će sa sobom čim je stasao. Braća su bila zidari pa je i on uzeo mistriju i fanglu u ruke. Porodični zanat odredio i njegovu sudbinu. Uvrežen je stav da je lako biti zidar, „samo pripremiš malter, uzmeš ciglu u ruke pa ređaš”, ali za Savu, dete iz sela u okolini Bijeljine, bio je to izlazak u svet.

– Ko zna kako bi se sve završilo da, posle sezonskih radova u zavičaju, nisam otišao na izgradnju puta Tuzla–Kladanj, gde sam se zadržao dva meseca i upoznao sapatnika koji mi je pričao kako je čuo da u Novom Sadu veliko preduzeće DTD prima radnike – dobro Savo pamti šta mu je odredilo život. – Krenuo sam, a nisam baš najbolje znao ni gde je Novi Sad. I eto, od 1962. sam Vojvođanin. Vreme provedeno u DTD-u po dobrom sam upamtio, ali posle sam radio u „Neimaru”, kod privatnika, a od 1965. do 1994. na održavanju u bečejskoj Fabrici nameštaja „Osmi oktobar”, sve do penzionisanja pre 23 godine.

I supruga Verica je radila u istoj firmi, a oboje je krasila vrednoća. Posle posla ona je vezla goblene, Savo radio privatno i plaćao paušalni porez. Kasnije su počeli da prave i kućne papuče, u čemu im je na početku pomagala i ćerka Slobodanka, koja je već tri decenije uspešna u grafičkom zanatu. Razradili su porodičnu manufakturi i proizvode godinama prodavali na pijaci. Tako je bilo dok se pre sedam godina Verica nije razbolela. Nje, nažalost, više nema, a i Savo je onemoćao. Težak posao i život ostavili su vidne posledice, delimično otklanjane operacijama.

– Čovek kad više ne može da radi, teško njemu – jada se Savo, ali se po uređenom dvorištu i kući ne bi moglo reći da baš ništa ne radi.

Dugo pamti, a naročito, s mnogo pijeteta, „stara, dobra vremena”.

– Znao se neki red, poštovali su se ljudi. Evo, sad se setih, kad sam davnih godina kupio zamrzivač, doneo ga kući, a on ne radi. Odem kod prodavca, a on sleže ramenima i kaže da ne zna šta će. Odmah sam otišao kod inspektora rada i požalio se, a on pozvao trgovca, koji je stajao, gotovo mirno, pred njim. Kaže da nema zamrzivač iste firme, a ovaj mu naloži da nađe drugi iste zapremine i u roku pola sata imao sam ga u kuhinji. Poštovala se vlast, a ne kao danas. O kvalitetu proizvoda da i ne pričam – nostalgičan je Marković.

Ali, ipak ne mora da brine. Ćerka Slobodanka se stara o njemu, kao što su majka i otac, kad je trebalo, o njoj.

V. Jankov