Зидар током дана правио куће, а увече папуче

– Читав живот сам био дунђер, не знам ни сам колико је грађевинског материјала прошло кроз моје руке, али пре две године сам морао платити мајстора да ми дигне зид према комшији – вајка се мајстор и показује руке које више не могу оно што су више од шест деценија радиле. – Да је неки други посао, лакше бих то преболео и себи „опростио“, међутим, време, нажалост чини своје.

Није много размишљао о томе шта ће са собом чим је стасао. Браћа су била зидари па је и он узео мистрију и фанглу у руке. Породични занат одредио и његову судбину. Уврежен је став да је лако бити зидар, „само припремиш малтер, узмеш циглу у руке па ређаш”, али за Саву, дете из села у околини Бијељине, био је то излазак у свет.

– Ко зна како би се све завршило да, после сезонских радова у завичају, нисам отишао на изградњу пута Тузла–Кладањ, где сам се задржао два месеца и упознао сапатника који ми је причао како је чуо да у Новом Саду велико предузеће ДТД прима раднике – добро Саво памти шта му је одредило живот. – Кренуо сам, а нисам баш најбоље знао ни где је Нови Сад. И ето, од 1962. сам Војвођанин. Време проведено у ДТД-у по добром сам упамтио, али после сам радио у „Неимару”, код приватника, а од 1965. до 1994. на одржавању у бечејској Фабрици намештаја „Осми октобар”, све до пензионисања пре 23 године.

И супруга Верица је радила у истој фирми, а обоје је красила вредноћа. После посла она је везла гоблене, Саво радио приватно и плаћао паушални порез. Касније су почели да праве и кућне папуче, у чему им је на почетку помагала и ћерка Слободанка, која је већ три деценије успешна у графичком занату. Разрадили су породичну мануфактури и производе годинама продавали на пијаци. Тако је било док се пре седам година Верица није разболела. Ње, нажалост, више нема, а и Саво је онемоћао. Тежак посао и живот оставили су видне последице, делимично отклањане операцијама.

– Човек кад више не може да ради, тешко њему – јада се Саво, али се по уређеном дворишту и кући не би могло рећи да баш ништа не ради.

Дуго памти, а нарочито, с много пијетета, „стара, добра времена”.

– Знао се неки ред, поштовали су се људи. Ево, сад се сетих, кад сам давних година купио замрзивач, донео га кући, а он не ради. Одем код продавца, а он слеже раменима и каже да не зна шта ће. Одмах сам отишао код инспектора рада и пожалио се, а он позвао трговца, који је стајао, готово мирно, пред њим. Каже да нема замрзивач исте фирме, а овај му наложи да нађе други исте запремине и у року пола сата имао сам га у кухињи. Поштовала се власт, а не као данас. О квалитету производа да и не причам – носталгичан је Марковић.

Али, ипак не мора да брине. Ћерка Слободанка се стара о њему, као што су мајка и отац, кад је требало, о њој.

В. Јанков