Da 80.000 sezonaca ne budu ilegalci u poljoprivredi

samo u novosadskim ima oko 400 takvih slobodnih radnih mesta, a zainteresovani se mogu prebrojati na prste jedne ruke. Već nekoliko godina poljoprivrednici u Vojvodini ne mogu da nađu sezonske radnike jer mladi, zbog male zarade – a ona se kreće od 1.200 do 1.500 dinara dnevno – kao i teških uslova rada, zaobilaze te poslove.

Da je teško naći sezonske radnike za branje višanja, trešanja, kajsija, bresaka, jabuka, krušaka svedoči i Ilija Tešić iz Ečke, kome i ove godine nedostaje desetina radnika.

– Mladima je 1.200 dinara dnevno malo – kaže Tešić. – Posao nije lak pa i kad imam mlađih sezonaca, to su obično oni sa sela koi su navikli da rade, ali njih je sve manje u provinciji. Mladi iz gradova pre svega se stide da dođu, problem su im i putovanja do voćnjaka i težak rad. Neverovatno je da nam kao sezonci dođu stariji ljudi iz Vranja, a ovi koji su bliže i imaju snage – sede kod kuće.



Procenjuje se da na sezonskim poslovima u poljoprivredi u Srbiji godišnje bude angažovano oko 100.000 ljudi, od čega oko 80 odsto radi u sivoj zoni. Potpredsednik Upravnog odbora NALED-a Branislav Nedimović  ističe da se kroz novi zakonski okvir mora rešiti pitanje sezonskih radnika u poljoprivredi, ali i drugim oblastima. On objašnjava da u postojećim propisima postoji instrument koji reguliše angažovanje sezonskih radnika, ali da je zbog velikog broja birokratskih procedura, poslodavcima lakše da ih ne koriste, odnosno zaobilaze.



– Tako, recimo, za trodnevni posao branja jabuka poslodavac sezonca mora da prijavi u Fond PIO na početku tog posla i da ga ođavi na kraju, što ga izlaže trošku dva puta u sedam dana – ističe Nedimović. – Osim toga, najčešće se radi o firmama koje su van sedišta lokalne administracije, što takođe stvara dodatni trošak. Zbog toga su sve strane u nezavidnom položaju: radnici nisu prijavljeni i nemaju zdravstvenu zaštitu, poslodavci su u crnoj zoni, a država ništa ne dobija u buyet.



Zbog toga je NALED pokrenuo inicijativu za donošenje novog zakona koji bi regulisao tu oblast, a njegova rešenja temelje se na sistemu vaučera. Nedimović kaže da „ne treba izmišljati toplu vodu” jer efikasno rešenje već postoji u Hrvatskoj, gde poslodavac unapred kupuje vaučere, koje potom, po obavljenom poslu, lepi na ugovor o angažovanju sezonskog radnika.



– Uz to, radnik na osnovu tog ugovora, osim što je pravno zaštićen, može da upiše i svoj staž. Za donošenje takvog zakona, osim proceduralnih stvari, potrebna je i politička volja. Zakon može biti spreman u oktobru-novembru, a do kraja godine može biti usvojen, što znači da bi ceo sistem zapošljavanja sezonskih radnika mogao funkcionisati već u sledećoj poljoprivrednoj sezoni – kaže Nedimović.



LJ. Malešević

 

Zdravstveno osiguranje

Vaučeri za sezonske radnike bi, ukoliko bi bili kao oni u Hrvatskoj, osim što bi omogućili pravo na zdravstvenu zaštitu i penzijsko osiguranje, štitili radnike i od povreda na radu, koje su česte u voćnjacima i na njivama.

U isto vreme, oni bi dobrodošli i poslodavcima, koji onda ne bi bili prinuđeni na to da rade u sivoj zoni ili da dva puta nedeljno prijavljuju i ođavljuju sezonce ili da imaju problema kada oni posle jednog dana napuste posao. Na kraju, korist od vaučera za sezonce ima i država jer deo doprinosa za angažovanje radnika u voćnjacima, povrtnjacima ili na građevini slivao bi se u državni budžet.