Naši „organci” sputani u odnosu na evropske

negde na dnu evropske bašte, zakržljali i neprimetni. Nažalost, pri tome je jasno da se ni u godini pred nama, a verovatno ni u „doglednim“, ne može očekivati veća podrška proizvođačima organske hrane, mada nije da država nema načina da pomogne a da pri tome ne zavlači ruku u i inače bednu seljačku kasu.

Šta može da uradi? „Organci“, koji se već nekoliko godina kale na surovom srpskom preduzetničkom polju, vele da ima više načina, ali da bi najvažnije, najjeftinije i najjednostavnije bilo da, ugledajući se na Evropu, prihvatimo njena pravila i omogućimo upotrebu preparata koji bi pojeftinili proizvodnju i učinili ove proizvode dostupnijim potrošačima.



– Biopreparati koji su Evropskoj uniji dokazani i regularni, ne ostavljaju štetnu materiju i u potpunosti odgovaraju standardima organske proizvodnje, u Srbiji nisu na spisku dozvoljenih. Naš spisak se bazira na sodi bikarboni, kalcijumu i bakru te određenim mikrobiološkim đubrivima, a biofungicida nema na listi. Zbog čega je tako – ne znamo, ali svakako to utiče na ekonomičnost proizvodnje, nama povećava troškove i diže cenu proizvoda. Proizvođači u Srbiji su hendikepirani u odnosu na evropske jer ne mogu da koriste preparate dozvoljene u EU – ukazuje proizvođač organske hrane iz Futoga Milenko Dolovac, član Centra za organsku proizvodnju Selenča.



Prinosi su kod nas manji, a proizvodnja skuplja, veli ovaj inžinjer informatike koji je pre par godina profesuru u potpunosti zamenio poljoprivredom, u njegovoj porodici tradicionalnim zanimanjem.– Recimo, preparat nimovo ulje, koje se koristi protiv krompirove zlatice košta oko stotinu evra po hektaru za jedan tretman. A poznato je da svi preparati za organsku proizvodnju traju do prve rose ili do prve kiše i da se veoma često koriste. Tu je i borba protiv korova, pa radna snaga...

Kada se sve stavi na papir nema proizvođača koji se ne zapita čemu sve to radi – kaže naš sagovornik dodajući da je problem i kod skladištenja organskih proizvoda. – Naravno, i skladište treba da je sertifikovano, a naši proizvođači su i tu uskraćeni u odnosu na evropske jer ne mogu da koriste biofungicide u zaštiti ubranog ploda jer ih kod nas nema. Na kraju, ispostavi se da nemate alternativu – ili ćete nadomestiti te propuste nadležnih kroz cenu, ili ćete propasti.



Ipak, voćarstvo u organskim uslovima se isplati i upravo to je naša najveća šansa, veli Dolovac. Ocenjujući da konvencionalna proizvodnja voća u Srbiji ne može biti konkurentna onoj u Španiji, Turskoj, Poljskoj... ni količinski ni cenovno, on navodi primer Austrije koja je voćarstvo održala i unapredila upravo kroz specifičnu, zdravu proizvodnju.



– Austrija se okrenula organskoj proizvodnji voća i to bi trebalo i mi da sledimo – kaže naš sagovornik dodajući da se isplati gajiti i maline, i kruške, i jabuke... – Budućnost je i u preradi tih zrdavih voćnih vrsta. Ako ništa, trebalo bi pomoći prerađivačima organskog voća da proizvode više sokova, kašica i drugih proizvoda, da nam se deca hrane zdravo.



Milenko Dolovac iza sebe ima tri decenije rada u poljoprivredi, na porodičnom gazdinstvu i 25 godina iskustva u informacionim tehnologijama. Međutim, poslednje tri godine je isključivo posvećen organskoj proizvodnji, koja podrazumeva ne samo principe na kojima se bazira ovaj vid poljoprivrede već i nov, drugačiji način razmišljanja, životnu filozofiju, simbiozu s prirodom, strpljenje i uverenje da je kvalitet uvek ispred kvantiteta.



Na poljoprivrednom dobru u Futogu, od deset hektara tri su pod organskom proizvodnjom. Na dva hektara je povrće u organskom statusu, a hektar je u trećoj godini koverzije i na njemu je voće. Gaji krompir, pasulj, beli i crni luk, mrkvu, bob, bundevu, brokoli, čičoku..., kao i ovas, žuti i beli kukuruz. Od voća – otporne sorte malina, jabuka i krušaka.



– Više faktora se poklopilo kada sam odlučio da zagazim u te nove brazde. Svestan sam da u današnjim uslovima od poljoprivrede na deset hektara nema mnogo vajde. Takođe, stalno mi se vrzmala misao o tome kako da izbegnem upotrebu hemijskih preparata koji se, nažalost, često nekontrolisano i preterano koriste. Želeo sam da se okrenem autohtonim vrstama jer, ako se kruška viljamovka gajila u 18. veku, zašto ne bi mogla danas – pita se Dolovac i ne propušta da kaže da je, kao i u svakoj drugoj proizvodnji, i u organskoj, možda baš naročito u organskoj, neophodna stalna edukacija. A kao i u svakoj, tako i u organskoj proizvodnji, naročito u organskoj i naročito u Srbiji, gde je kupovna moć ispod granice pristojnosti, pitanje je plasmana.



Povrće, voće i drugi proizvodi sa gazdinstva „Dolovac“ kreću se već ustaljenim kanalima po novosadkim i beogradskim tezgama ali, kako smo čuli od našeg sagovornika, u planu je otvaranje prodavnice u Novom Sadu u kojoj bi mesta bilo i za one manje proizvođače, početnike, koji su se na ovom polju tek pojavili.



– Samo zajedničkim nastupom možemo nešto da uradimo. Nemamo kontinuitet i količine, ali ujedinjeni svakako možemo da nastupamo na tržištu i to je jedino rešenje za nas, a dobro će doći i potrošačima da na jednom mestu uvek mogu nabaviti hranu proizvedenu po organskim principima. Ako se poradi na plasmanu, bilo da je preko interneta, na virtuelnim pijacama ili u pravim radnjama i na tezgama, biće više podstreka za nove proizvođače, a ove će namirnice biti dostupnije potrošačima – naglašava Dolovac, čije domaćinstvo budućnost vidi u organskoj proizvodnji, a da je tako najbolje pokazuje primer njegove kćerke Ane, koja se za nju školovala na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.



Zoja Tatomirov