Наши „органци” спутани у односу на европске

Све док држави не дође до памети да би, због својих грађана и због своје пољопривреде, требало више да подстиче органску производњу, бићемо ту где јесмо – са непуних 10.000 „здравих“ хектара

негде на дну европске баште, закржљали и неприметни. Нажалост, при томе је јасно да се ни у години пред нама, а вероватно ни у „догледним“, не може очекивати већа подршка произвођачима органске хране, мада није да држава нема начина да помогне а да при томе не завлачи руку у и иначе бедну сељачку касу.

Шта може да уради? „Органци“, који се већ неколико година кале на суровом српском предузетничком пољу, веле да има више начина, али да би најважније, најјефтиније и најједноставније било да, угледајући се на Европу, прихватимо њена правила и омогућимо употребу препарата који би појефтинили производњу и учинили ове производе доступнијим потрошачима.

– Биопрепарати који су Европској унији доказани и регуларни, не остављају штетну материју и у потпуности одговарају стандардима органске производње, у Србији нису на списку дозвољених. Наш списак се базира на соди бикарбони, калцијуму и бакру те одређеним микробиолошким ђубривима, а биофунгицида нема на листи. Због чега је тако – не знамо, али свакако то утиче на економичност производње, нама повећава трошкове и диже цену производа. Произвођачи у Србији су хендикепирани у односу на европске јер не могу да користе препарате дозвољене у ЕУ – указује произвођач органске хране из Футога Миленко Доловац, члан Центра за органску производњу Селенча.

Приноси су код нас мањи, а производња скупља, вели овај инжињер информатике који је пре пар година професуру у потпуности заменио пољопривредом, у његовој породици традиционалним занимањем.– Рецимо, препарат нимово уље, које се користи против кромпирове златице кошта око стотину евра по хектару за један третман. А познато је да сви препарати за органску производњу трају до прве росе или до прве кише и да се веома често користе. Ту је и борба против корова, па радна снага...

Када се све стави на папир нема произвођача који се не запита чему све то ради – каже наш саговорник додајући да је проблем и код складиштења органских производа. – Наравно, и складиште треба да је сертификовано, а наши произвођачи су и ту ускраћени у односу на европске јер не могу да користе биофунгициде у заштити убраног плода јер их код нас нема. На крају, испостави се да немате алтернативу – или ћете надоместити те пропусте надлежних кроз цену, или ћете пропасти.

Ипак, воћарство у органским условима се исплати и управо то је наша највећа шанса, вели Доловац. Оцењујући да конвенционална производња воћа у Србији не може бити конкурентна оној у Шпанији, Турској, Пољској... ни количински ни ценовно, он наводи пример Аустрије која је воћарство одржала и унапредила управо кроз специфичну, здраву производњу.

– Аустрија се окренула органској производњи воћа и то би требало и ми да следимо – каже наш саговорник додајући да се исплати гајити и малине, и крушке, и јабуке... – Будућност је и у преради тих зрдавих воћних врста. Ако ништа, требало би помоћи прерађивачима органског воћа да производе више сокова, кашица и других производа, да нам се деца хране здраво.

Миленко Доловац иза себе има три деценије рада у пољопривреди, на породичном газдинству и 25 година искуства у информационим технологијама. Међутим, последње три године је искључиво посвећен органској производњи, која подразумева не само принципе на којима се базира овај вид пољопривреде већ и нов, другачији начин размишљања, животну филозофију, симбиозу с природом, стрпљење и уверење да је квалитет увек испред квантитета.

На пољопривредном добру у Футогу, од десет хектара три су под органском производњом. На два хектара је поврће у органском статусу, а хектар је у трећој години коверзије и на њему је воће. Гаји кромпир, пасуљ, бели и црни лук, мркву, боб, бундеву, броколи, чичоку..., као и овас, жути и бели кукуруз. Од воћа – отпорне сорте малина, јабука и крушака.

– Више фактора се поклопило када сам одлучио да загазим у те нове бразде. Свестан сам да у данашњим условима од пољопривреде на десет хектара нема много вајде. Такође, стално ми се врзмала мисао о томе како да избегнем употребу хемијских препарата који се, нажалост, често неконтролисано и претерано користе. Желео сам да се окренем аутохтоним врстама јер, ако се крушка виљамовка гајила у 18. веку, зашто не би могла данас – пита се Доловац и не пропушта да каже да је, као и у свакој другој производњи, и у органској, можда баш нарочито у органској, неопходна стална едукација. А као и у свакој, тако и у органској производњи, нарочито у органској и нарочито у Србији, где је куповна моћ испод границе пристојности, питање је пласмана.

Поврће, воће и други производи са газдинства „Доловац“ крећу се већ устаљеним каналима по новосадким и београдским тезгама али, како смо чули од нашег саговорника, у плану је отварање продавнице у Новом Саду у којој би места било и за оне мање произвођаче, почетнике, који су се на овом пољу тек појавили.

– Само заједничким наступом можемо нешто да урадимо. Немамо континуитет и количине, али уједињени свакако можемо да наступамо на тржишту и то је једино решење за нас, а добро ће доћи и потрошачима да на једном месту увек могу набавити храну произведену по органским принципима. Ако се поради на пласману, било да је преко интернета, на виртуелним пијацама или у правим радњама и на тезгама, биће више подстрека за нове произвођаче, а ове ће намирнице бити доступније потрошачима – наглашава Доловац, чије домаћинство будућност види у органској производњи, а да је тако најбоље показује пример његове кћерке Ане, која се за њу школовала на Пољопривредном факултету у Новом Саду.

Зоја Татомиров
 

EUR/RSD 117.7191
Најновије вести