ПЕШИЋ ПРЕДСТАВИО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ „МОЈА ИГРА, МОЈ ПУТ“: Открио највеће успехе са „орловима“, издвојио два момента

Друго издање је под називом „Живот тренера није бајка“, а промоција је одржана у Хали 1а Београдског сајма, уз присуство неколико десетина гостију из света спорта и нарочито кошарке.

Представљање књиге из првог реда испратили су председник Кошаркашког савеза Србије др Небојша Човић, потпредседник за финансије и маркетинг Филип Сунтурлић, потпредседница за женску кошарку Ана Јоковић, потпредседник Олимпијског комитета Србије и дугогодишњи пријатељ Жарко Зечевић, проф. др Драган Радовановић, директор компаније ВОДАВОДА Војин Ђорђевић, члан управног одбора КСС проф. др Миодраг Коцић, проф. др Владимир Копривица… Уз Пешића, о књизи је говорила и директорка издавaчке куће Пи Пресс Драгана Пејић Ранђеловић.

– Наслов књиге „Живот тренера није бајка“ за мене не важи, јер то што сам направио себи и мојим најближима ипак је нешто што је тешко оствариво. Мени је најдража победа била против Аустралије, пошто смо после минуса од преко 20 разлике успели да победимо. Ми нисмо бољи од Аустралије. Има људи који воле кошарку, играли су је и верују у наше играче, али и ја исто толико познајем кошарку и можда више верујем. Ми морамо да разумемо да ми нисмо најталентованији на свету у кошарци. Ако то не схватимо, нећемо више видети успеха. Најозбиљније говорим ово. Морамо да будемо свесни да нисмо најталентованија нација у кошарци, има и талентованијих од нас. Пошто нисмо најталентованији, по мом убеђењу, поготово сада као земља са 6.500.000 становника, морамо да пронађемо пут како да тај таленат који имамо, претворимо у квалитет – рекао је Пешић.

На питање о највећим успесима у другом селекторском мандату, Пешић је издвојио два момента.

– Мој највећи успех је победа против Аустралије, гледајући спортски, тренерски, играчки, навијачки… Али, највећи успех у мојој другој селекторској етапи на клупи репрезентације је тај што смо се квалификовали за Мундобаскет у Манили. Да се нисмо квалификовали за Мундобаскет, не бисмо отишли на Олимпијске игре. А, век постојања кошарке у Србији, који смо славили пре годину и по дана, не бисмо славили, то би био погреб. Успели смо да се квалификујемо, а они који то ближе прате знају шта смо направили после. То су за мене као тренера највећи успеси у овим годинама на клупи Србије – рекао је Пешић.

Подсетио се Пешић и победе против Американаца у Индијанаполису, али и пораза на Олимпијским играма у Паризу.

– Био сам јако поносан, са аспекта како смо одиграли тај меч. Нажалост, нисмо успели тај меч да крунишемо победом, јако мало нам је недостајало. Против Американаца када се игра, много је велика разлика. Видео сам то и у Индијанаполису. Као тренер, када је утакмица почела гледао сам какав је ритам утакмица, то ме је највише занимало, како направити ритам који нама одговара. Тада сам стварно у једном моменту помислио како ми можемо да победимо ово. Огромне су индивидуалне разлике, у индивидуалној техници и тактици. Морали смо неке ствари да пробамо и ризикујемо, али најважније од свега је да играчи поверују у то што тренер каже и да они стварно верују у то. Утакмица са Американцима у Паризу је идеја тренера који је све поставио, играли смо тактички изванредно, добра ствар је што смо пре тога одиграли две утакмице са њима и прилагодили смо им се. Знали смо шта нас очекује. Једино, што нисмо успели да материјализујемо тај резултат на крају – рекао је Светислав Пешић.

Књигу Светислава Пешића ”Моја игра, мој пут – Живот тренера није бајка” могуће је купити на штанду издавачке куће Пи Пресс на 68. Међународном београдском сајму књига (25. октобар – 2. новембар).