Šimičevići iz Amsterdama došli u Srbiju da uzgajaju ovce

Serbez je narečena, dakle, ovca, nastala u Jaroslavskoj oblasti, varoši po broju stanovnika i trajanju kroz istoriju Somboru sličnom Romanov-Borsioglebsku, a to već ne biva da nešto rusko u Srbiji miče ušima, ako smo već putu ka EU namerni. Dok do tog ultimativnog izraza zapadanjačkog udvorištva ne dođe siguran je i Bojan Šimičević, do tad ne mora da misli o Il de frans ili safolk ovcama, već u miru božijem može svoje romanovske ovčice da uzgaja u Kolutu, selu na skoro samoj granici sa Mađarskom, u kojem je kao domazet osvanuo.

Elem, rodio se Bojan u Sarajevu, dobar deo detinjstva u nedalekom Varešu proveo, ali onda poče ovo naše balkansko klanje i podvriskivanje, te Bojan u smirenoj i staloženoj Holandiji završi u kojoj upozna i zavole poluholanđanku po materi, Tatjanu. Sa njom dvoje muške dece izrodi (sad im je sedam i devet), a kako je pored standarda u zemlji nizozemskoj nešto hladnije, reše se Tanja i Bojan da se vrate na njenu očevinu, onkraj kolutskog puta od Sombora za Baju. Zvrji porodična kuća prazna, polja se godinama odmaraju, na domaćinsku brižnu ruku čekaju. I, tako... dočekaše.

- Vratili smo se kad nam je mlađi sin imao svega tri meseca, pa nije postojao problem sa njihovom aklimatizacijom na novu sredinu, niti na jezik - priseća se, čini se večito osmehnuta Tatjana, nežna blondinka, prototip genetskog inženjeringa severnjačke gracilnosti i dinarske životne stamenosti i razdraganosti, oduševljena što njihova mala porodica ima priliku da živi u skladu sa prirodom, daleko od kosmopolitske vreve njenog rodnog Amsterdama. - Sad mlađi sin već trenira veslanje u Bezdanu, dok je stariji okrenut kompjuterima, kao da nikakve veze sa Holandijom nemaju, sem što su tamo rođeni...

Bojan, s druge strane, gostoprimljiv kao svaki ovdašnji čovek, po liku i nastupu dobroćudan, ali odmeren i ozbiljan mladi čovek, priča nam kako su po dolasku u Kolut započeli sa desetak hektara i ratarenjem, da bi u jednom momentu porodična firma „Šajo agrar“ prešla i na gajenje ovaca. Grešilo se, u hodu učilo i mic po mic danas im ravnih nema u celoj Vojvodini kada se priča o najplodnijoj od svih ovaca na svetu, romanovske, koja sa negdanjom samodržačkom ruskom dinastijom nema direktne veze. Kaže, stado je odavno preraslo cifru od 120 grla, a dok mušku jagnjad prodaje jednoj jedinoj, novosadskoj, mesnoj industriji, ženska pronalaze svoj put sve dole do Prijepolja.

- Držimo isključivo čistu rasu, pošto se zapravo bavimo prodajom genetike, odnosno ovaca čija je rasa zvanično u Srbiji priznata kao takva tek 2015. godine, od kada stočari i imaju prava na poljoprivredne subvencije ukoliko uzgajaju romanovsku ovcu - uvodi nas Bojan u „tajne“ ovog vida stočarstva, strašću posvećenika, o čemu svedoči i to što u jednom od torova onkraj ograde stoji mala stolica, hoklica. - Jeste, sednemo u tor i samo ih posmatramo, ne samo zato što naprosto moraš da uživaš u takvoj čarobnoj životinji, već i što pažljivim posmatranjem na vreme otkriješ da li je počela da poboljeva, da li joj nešto fali...

Smeje se Bojan, ni ne pokušavajući da odrekne da onima koji živo blago sitnog ili krupnog zuba u avliji nemaju, sati naizgled besposlenog boravka u toru mogu izgledati, najblaže rečeno, čudno.

Priča nam Bojan o prednostima romanovske ovce, veli da leto malo teže podnose, pa ih za razliku od gotovo svih ostalih rasa koje jednom godišnje na „friziranje“ idu, on lično dva puta šiša. Već za zimu problema nema, bez obzira na temperaturni minus, u zatvoreni objekat ih ne ugoni, „ruskinja“ je to, dvesto kilometara severno od Moskve selekcionisana, na mraz navikla. Životinja, znantno rastom manja od autohtone cigaje ili pramenki (već o šaroleu i il de fransu da se i ne divani), u prva dva jagnjenja se blizni ili trojani, da bi nakon toga bila u stanju da po pet ili šest jagnjadi iznese i bogami sama othrani.

- Sitnije kosti joj dozvoljavaju da iznese toliki broj jagnjadi, pri čemu se prilično lako jagnji na svakih šest-sedam meseci, pa je jasno zašto se sve više ljudi opredeljuje za ovakvu vrstu ovaca - kaže naš domaćin, dodajući i da mleko ove rase ovaca sadrži velik procenat masnoće, pa uz činjenicu da joj, ne preterano velika ali zato konstantna, laktacija ravnomerno puni vime omogućava da gotovo po ceo dan doji jagnjad tako da ni jedno ne ostane gladno, što u prirodnom poretku stvari znači i živo.

Mada ga, umesto njega samog, hvalimo zbog uređenosti farme i broja predivnih ovaca crne glave i „čarapa“, kroz smeh dokazuje da je to ništa u poređenju sa stočarima u zemlji u kojoj je i porodicu začeo. Veli, kad je nabavio prvih 15 romanovskih ovaca i zbog toga ovde već proglašen za ozbiljnog stočara, otisnuo se nazad u Holandiju da tamo „pokupi“ znanje i iskustvo od tamošnjih farmera, pa kroz smeh svedoči kako mu se jedan od njih izvinjavao jer je tek dobio status male farme. A imao je „samo“ 200 ovaca.

Pa se posle pitamo što nam je poljoprivreda na ovoj bogomdanoj zemlji tu gde jeste.

Ne samo što je meso romanovske ovce jedno od najukusnijih, već joj je i vuna visokokvalitetna, pa, za razliku od većine stočara koji posle svakog šišanja svojih stada muku muče sa njenim plasmanom, Bojan je prilježno skladišti, sve čekajući sa novim projektom, izradom pletenog „etno-aksesoara“. Kada se zna da mu je i supruga, pored uzgoja i brige o romanovskim ovcama, nastavljajući svoj „holandski“ posao, u vlastitoj ordinaciji u vikend naselju Kenđija uspešan sportski terapeut, ne treba sumnjati da će i od ove ideje neke hasne biti.

 Milić Miljenović