Сербез је наречена, дакле, овца, настала у Јарославској области, вароши по броју становника и трајању кроз историју Сомбору сличном Романов-Борсиоглебску, а то већ не бива да нешто руско у Србији миче ушима, ако смо већ путу ка ЕУ намерни. Док до тог ултимативног израза западањачког удвориштва не дође сигуран је и Бојан Шимичевић, до тад не мора да мисли о Ил де франс или сафолк овцама, већ у миру божијем може своје романовске овчице да узгаја у Колуту, селу на скоро самој граници са Мађарском, у којем је као домазет освануо.
Елем, родио се Бојан у Сарајеву, добар део детињства у недалеком Варешу провео, али онда поче ово наше балканско клање и подврискивање, те Бојан у смиреној и сталоженој Холандији заврши у којој упозна и заволе полухоланђанку по матери, Татјану. Са њом двоје мушке деце изроди (сад им је седам и девет), а како је поред стандарда у земљи низоземској нешто хладније, реше се Тања и Бојан да се врате на њену очевину, онкрај колутског пута од Сомбора за Бају. Зврји породична кућа празна, поља се годинама одмарају, на домаћинску брижну руку чекају. И, тако... дочекаше.
- Вратили смо се кад нам је млађи син имао свега три месеца, па није постојао проблем са њиховом аклиматизацијом на нову средину, нити на језик - присећа се, чини се вечито осмехнута Татјана, нежна блондинка, прототип генетског инжењеринга северњачке грацилности и динарске животне стамености и раздраганости, одушевљена што њихова мала породица има прилику да живи у складу са природом, далеко од космополитске вреве њеног родног Амстердама. - Сад млађи син већ тренира веслање у Бездану, док је старији окренут компјутерима, као да никакве везе са Холандијом немају, сем што су тамо рођени...
Бојан, с друге стране, гостопримљив као сваки овдашњи човек, по лику и наступу доброћудан, али одмерен и озбиљан млади човек, прича нам како су по доласку у Колут започели са десетак хектара и ратарењем, да би у једном моменту породична фирма „Шајо аграр“ прешла и на гајење оваца. Грешило се, у ходу учило и миц по миц данас им равних нема у целој Војводини када се прича о најплоднијој од свих оваца на свету, романовске, која са негдањом самодржачком руском династијом нема директне везе. Каже, стадо је одавно прерасло цифру од 120 грла, а док мушку јагњад продаје једној јединој, новосадској, месној индустрији, женска проналазе свој пут све доле до Пријепоља.
- Држимо искључиво чисту расу, пошто се заправо бавимо продајом генетике, односно оваца чија је раса званично у Србији призната као таква тек 2015. године, од када сточари и имају права на пољопривредне субвенције уколико узгајају романовску овцу - уводи нас Бојан у „тајне“ овог вида сточарства, страшћу посвећеника, о чему сведочи и то што у једном од торова онкрај ограде стоји мала столица, хоклица. - Јесте, седнемо у тор и само их посматрамо, не само зато што напросто мораш да уживаш у таквој чаробној животињи, већ и што пажљивим посматрањем на време откријеш да ли је почела да побољева, да ли јој нешто фали...
Смеје се Бојан, ни не покушавајући да одрекне да онима који живо благо ситног или крупног зуба у авлији немају, сати наизглед беспосленог боравка у тору могу изгледати, најблаже речено, чудно.
Прича нам Бојан о предностима романовске овце, вели да лето мало теже подносе, па их за разлику од готово свих осталих раса које једном годишње на „фризирање“ иду, он лично два пута шиша. Већ за зиму проблема нема, без обзира на температурни минус, у затворени објекат их не угони, „рускиња“ је то, двесто километара северно од Москве селекционисана, на мраз навикла. Животиња, знантно растом мања од аутохтоне цигаје или праменки (већ о шаролеу и ил де франсу да се и не дивани), у прва два јагњења се близни или тројани, да би након тога била у стању да по пет или шест јагњади изнесе и богами сама отхрани.
- Ситније кости јој дозвољавају да изнесе толики број јагњади, при чему се прилично лако јагњи на сваких шест-седам месеци, па је јасно зашто се све више људи опредељује за овакву врсту оваца - каже наш домаћин, додајући и да млеко ове расе оваца садржи велик проценат масноће, па уз чињеницу да јој, не претерано велика али зато константна, лактација равномерно пуни виме омогућава да готово по цео дан доји јагњад тако да ни једно не остане гладно, што у природном поретку ствари значи и живо.
Мада га, уместо њега самог, хвалимо због уређености фарме и броја предивних оваца црне главе и „чарапа“, кроз смех доказује да је то ништа у поређењу са сточарима у земљи у којој је и породицу зачео. Вели, кад је набавио првих 15 романовских оваца и због тога овде већ проглашен за озбиљног сточара, отиснуо се назад у Холандију да тамо „покупи“ знање и искуство од тамошњих фармера, па кроз смех сведочи како му се један од њих извињавао јер је тек добио статус мале фарме. А имао је „само“ 200 оваца.
Па се после питамо што нам је пољопривреда на овој богомданој земљи ту где јесте.
Не само што је месо романовске овце једно од најукуснијих, већ јој је и вуна висококвалитетна, па, за разлику од већине сточара који после сваког шишања својих стада муку муче са њеним пласманом, Бојан је приљежно складишти, све чекајући са новим пројектом, израдом плетеног „етно-аксесоара“. Када се зна да му је и супруга, поред узгоја и бриге о романовским овцама, настављајући свој „холандски“ посао, у властитој ординацији у викенд насељу Кенђија успешан спортски терапеут, не треба сумњати да ће и од ове идеје неке хасне бити.
Милић Миљеновић
