Njive i farma pod istim krovom daju reku mleka

u ovom selu čokanske opštine. Simbioza ratarstva i govedarstva decenijama su utemeljeni u familiji, pri čemu je do skoro dominantan bio tov junadi, ali su se nosioci gazdinstava, otac Radovan (50) i sin Milorad (25), od pre tri godine preorijentisali na proizvodnju mleka.

Tovili su dugo Đuričini u turnusu 80 do 100 junadi, uz njih uvek držali još 10 do 15 muznih krava, a onda se 2013. sve okrenulo. Za isporuku je utovljeno 90 grla, a otkupna cena je pala na najnižu granu. Radovan se priseća da za bika od 600 kilograma, nisu mogli da kupe ni dva teleta simentalske rase. Od prodatih bikova kupili su 130 ženskih teladi, da bi se preorijentisali na mlečno govedarstvo, pa je preklane u novembru useljenje u novu farmu bilo sa 80 muzara, u kojoj je instaliran novi mlekovod sa linijskom mužom. Dva gazdinstva, njive i farma pod istim krovom sada daju reku mleka.

Mada su pod istim krovom obe porodice imaju svoj kutak, ali otac Radovan i sin Milorad su nosioci svako svog gazdinstva. Zna se šta je čije, a na farmi je na okupu 170 grla krupne stoke od teladi, steonih junica i muznih krava, nešto junadi u tovu, pa i jedan pedigrirani priplodni bik.

- Pod jednim krovom su nam praktično dve farme, sa istim izmuzištem, što je praktičnije i racionalnije, ali svako ima svoj bazen za mleko, pa i pojedinačno od nas nema većih proizvođača mleka u Sanadu – objašnjava Radovan Đuričin. - Zajedno svakodnevno isporučujemo 1.100 do 1.200 litara mleka Subotičkoj mlekari iz sastava Kompanije „Imlek“. Upravo smo potpisali aneks ugovora kojim smo se obavezali za isporuku toliko ili sa povećanjem 10 do 15 odsto više mleka svake godine sa fiksnom cenom do 2020. godine, pa videćemo kako će sve to funkcionisati. Faktički za litar mleka nam se garantuje 36 dinara, ali ako bi mi prekinuli saradnju za svaku neisporučenu litru do kraja ugovornog roka morali bi plaćati penale dva dinara po litri. Ugovor je dugoročan na pet godina, što je sigurnost, ali je cena mleka fiksna u dinarima. Maksimalno može da se ostvari cena od 38 dinara na ekstra kvalitet i veću količinu od bar 2.000 litara dnevno, što malo ko može da postigne. Na cenu koju isplaćuje „Imlek“ po litri dobijamo sedam dinara državne premije, plus 25.000 dinara za svako umatičeno grlo.

Dva gazdinstva familije Đuričin obrađuju oko 250 jutara zemlje, od čega je iz zakupa 40 hektara državne oranice po pravu prvenstva zbog govedarske farme, a sledovalo bi im bar još toliko. Kompletna ratarska proizvodnja usmerena je za potrebe govedarske farme. Suncokret koji proizvedu menjaju za sačmu, pšenicu za stočno brašno, imaju sopstvenu lucerku i silažu, tako da kupuju samo vitamine, so i premikse, ono što sami ne mogu proizvesti. Kod računice navodi primer da je cena mleka otprilike kao pre četiri godine, a da je nafta sa 50 dinara poskupela na 120.

– Naša poljoprivredna gazdinstva nemaju plan A i plan B, kao neke firme koje se potpomažu iz državne kase. Kada smo pre tri godine jeftino prodali utovljene bikove i u objekte uložili preko 50.000 evra, trebalo je izaći iz toga. Uložene pare treba da se vrate, a to može samo radom. Krave nisu kaput, pa da ga samo uzmeš sa čiviluka i zaogrneš kad je hladno, nego treba ih negovati svaki dan od jutra do sutra, čak i kada drugi praznuju. Na kraju godine ipak vidi se da li napredujemo, ako uspemo da ulažemo u kupovinu zemlje, mehanizaciju i pokrivamo tekuću proizvodnju. Sve iz ratarske proizvodnje realizujemo kroz mleko i meso, jer iako nam je mlečno govedarstvo sada na prvom mestu, pošto farmu uglavnom obnavljamo iz našeg zapata, ženska telad služe za priplod i obnavljanje krava muzara, a oko 20 muških teladi godišnje stavljamo u tov – priča Radovan.

Đuričini koriste subvencije koje se daju iz državne kase, ali nisu prevashodno za njih.

– Ne da nisam pristalica subvencija, jer koristili smo ih prilikom ulaganja u farmu i mehanizaciju, nego sam više za to da mi poljoprivrednici za svoje proizvode možemo da dobijemo realnu cenu. Meni tada ne bi trebale nikakve subvencije, recimo onih 25.000 dinara po umatičenoj kravi ako bih dobio realnu cenu za mleko. Realno, cena mleka ne bi smela da bude ispod 40 dinara, plus premija, što je dobar startni osnov, u okolnostima da ne kupujemo koncentrat nego da ga mi proizvodimo u našim gazdinstvima. Mi moramo da proizvedemo stočnu hranu da bi imali računicu i neki interes, da imamo prihoda od kojeg možemo da živimo, ulažemo i razvijamo se. Ako se sve kupuje, nema tu računice, jer ako gledaš na televiziji krava daje 42 litre mleka dnevno, ali krava se kod nas nekad i razbole, bude upale vimena pa je treba lečiti, bude i uginuća, ima i mnogih drugih obaveza koje se iz neke udobne kancelarije ne vide i ne sagledavaju, a sve to utiče na paorsku poslovnu godinu – ukazuje Radovan.

Njegov sin Milorad od malena je bio u paorluku, pa veli da je razumljivo što je odlučio da nastavi porodičnu paorsku lozu. Doduše, više voli i bavi se ratarskom proizvodnjom, a ocu prepušta poslove u stočarstvu.

- Da smo ostali na manjem posedu kao nekad sa svega 20 do 30 jutara zemlje, od boljeg života ne bi bilo ništa. Mi da nemamo krave, ne bismo nikada imalo ovo što sada imamo. Od kada smo se preorijentisali na mlečno govedarstvo krenulo je i više traktora, kombajn i kompletna mehanizacija, objekti, betonirana dvorišta. Da nema krava, toga ne bi bilo, ali veće su nam i obaveze. Ratarstvo kojem sam više okrenut moglo bi i samo na većim posedima, ako bi u setvenoj strukturi pored pšenice, kukuruza i suncokreta bilo još uljane repice, industrijske paprike i drugih profitabilnijih useva, ali uvideo sam da je najbolja kombinacija ratarstva i stočarstva, pogotovo kada se kao u našem slučaju međusobno dva gazdinstva oslanjaju jedno na drugo, dopunjuju i ispomažu, pa je i novčanik jedan – uveren je 

Milorad Mitrović  

Poređenje farme u Sanadu i Americi

Radovan Đuričin je lane dao sebi oduška pa je skoknuo u posetu rodbini u Ameriku, gde je obišao mnoge govedarske farme u Juti, da bi uporedio kako je tamo u odnosu na njegovu u Sanadu i slične u vojvođanskim mestima. „Svojim očima sam se uverio da i u Americi ima farmi koje nisu ni približno našima, po pitanju higijene i mnogo čemu. Po skromnoj proceni, moja farma je 50 odsto bolja sa higijenom nego američke koje sam video sa 200 krava muzara. Stajskog đubriva sam viđao svugde oko farmi, a kod nas je sve određeno šta i kako može da bude. Čak je i smeštaj i udobrnost za krave bolja kod nas, a ni kvalitet silaže im nije ništa bolji od naše. Jedino nisam smeo ni da pitam za proizvođačku cenu mleka u Americi, jer je njihov standard drugačiji. Ne tražim ja da ovde bude Amerika, nego da se proizvodi naših poljoprivrednika poštuju”, utisak je Radovana Đuričina.