„Egzodus” u kome su kraljevi bogovi

 starije generacije bi se sigurno setile Čarltona Hestona kao Mojsija koji silazi sa Sinaja, držeći u ruci dve kamene ploče isklesane božjim rukopisom. One mlađe zapamtile su Montipajtonovog, kome jedna od ploča ispada i pre nego što je iko mogao da memoriše šta na njoj piše. Najmlađima ostaje Mojsije Kristijana Bejla iz filma „Egzodus“ Ridlija Skota. Po njemu će pamtiti da ih je ispisao sam, dok je razgovarao sa dečakom koji se predstavlja da je onaj koji jeste („Ja jesam“).

Već sam podnaslov Skotovog filma – „Bogovi i kraljevi“ – nedvosmisleno upućuje na sličnost, ako ne i jednakost između nebeskih i zemaljskih vladara. Kod faraona, to je jasno i istorijska je činjenica da su oni predstavljali direktne potomke bogova. Mojsijev bog je ipak voleo da se naziva svojim imenom i bez obzira na savremene interpretacije, u Bibliji on predstavlja jasnog vrhovnika kojem je Mojsije bio samo posrednik, prorok. Ridli Skot u velikoj meri ovu činjenicu prevodi upravo u današnji jezik, odnosno tadašnji jezik faraona – Mojsije je vođa i kao takav jedini vredan pažnje. Iza boga se vođe samo skrivaju kad im to treba, kad nemaju logičnog objašnjenja, kao što bog voli da se skriva ljudima kad im je najpotrebniji. Ono što se u ovom odnosu otkriva, bio bi predmet posebne analize, od koje u filmu „Egzodus“ nema ni traga ni glasa.



Skotov odnos prema Bibliji, isti je kao i prema drevnom Egiptu. Moderan. Njegovi Ramzes i Mojsije govore savremenim jezikom. Obrazovani su, svesni ekonomskih, socijalnih, vojnih problema. Jedino, naučno-tehnološki su zaostaliji nego danas, iako ni to nije sredstvo preimućstva, kad se u priču umešaju sile prirode, kako pošasti i čuda boga Jehove prikazuje film. Nema više čudesnog štapa. U Mojsijevim rukama je mač. Zato je i izabran za delikatnu operaciju oslobođenja od ropstva Izraelovog plemena i izlaska iz Egipta, povratka u obećanu zemlju Hanan. Kako je izabran, to je posebna priča. Moglo bi se reći da Mojsijevu vezu s bogom Ridli Skot vidi kao krizu identiteta, svojevrsno ludilo izazvano otkrićem Mojsijevog pravog porekla (hebrejskog), egzilom, mirnim porodičnim životom i – nesrećom koju je doživeo čuvajući ovce.



Odron koji ga je onesvestio i potopio u mulj trenutak je u kojem mu se javlja dete kao Onaj koji jeste, ne imenujući se Jehovom, što ostavlja širom otvorena vrata za tumačenje da je Mojsije nezadovoljan novim, povratio stari, hebrejski identitet, prpošan i osvetoljubljiv kao kod nekog deteta, budućeg ratnika. Ako već nije mogao da se ostvari u Egiptu, kome je osećao da pripada svim srcem i dušom, onda je odlučio da sa njim raskine bolno i jednom zauvek.



Iako hrabar na ovom nivou priče, Ridli Skot nije potpuno dosledan, jer ono što ne može da prevede na savremeni jezik, on ostavlja kakvo jeste, ponovo se vraćajući na čiste biblijske reference. Jer, ako krvavu vodu, žabe, skakavce, grad i druga „čuda“ mogu da objasne prirodni zakoni (čak i Jehova koristi vetar da bi razmakao more, zašto onda Ridli Skot ne bi pad meteora koji je prouzrokovao cunami), nema tog mraka koji pobije decu jednog, a ostavi u životu decu drugog naroda, zato što su dovratke svojih kuća premazali krvlju jaganjaca. Osim ako se taj pokolj ne shvati kao metafora. Ali, metafora čega?



Ako već ne može da se očekuje nešto više filozofije, religije, istoriografije u raspravi između vere i racionalnosti, u filmu „Egzodus“ nema puno sjaja, scenografske raskoši, grupnih scena hiljada statista (sociološkog sloja) kao u pomenutoj verziji Sesila Demila, ako čak i na nivou priče sve deluje siromašno, svedeno na monumentalnost glavnih likova, pustinjskih predela te rane, a civilizacije tako slične našoj, zašto bi nam novi film Ridlija Skota u ovom trenutku uopšte bio važan?



„Izlazak“ kao druga knjiga Starog zaveta, verovatno pisanog upravo po Mojsiju, ako ne i od samog Mojsija, pisana je kao knjiga zakona. „Izlazak“ je potvrda slave jednog boga, boga tvorca iz „Postanja“, koji je izabrani narod doveo do obećane zemlje. Narod koji je trpeo. Narod koji je trebao vođu.

„Egzodus“ Ridlija Skota je pisan kao čista, poštena potvrda zavisnosti sveta od dimenzija jednog čoveka, kada je on faraon ili Mojsije. Potvrda neke vrste iracionalne potrebe za vođstvom u slobodu od surovih zakona koji vas okružuju. Zato nema puno prikaza složenosti socijalnog miljea unutar Mojsijevog naroda, nema zlatnog teleta, čuda u pustinji i planinama, nakon izlaska iz Egipta.



Ultimativno tumačeći, zato su u filmu ostali ili su dopisani samo oni delovi koji upućuju da je Mojsije oslobodio ljude u nepoznato. Ako je Ridli Skot morao platiti cenu, platio je na ćupriji.  Tajno usvojen, odgojen uz Ramzesa, na dvoru, Mojsije odličnog Kristijana Bejla je izrastao u generala. Za „One koji se rvu s Bogom“ (pleme Izraela) zna samo u teoriji, ali odbija da prihvati svoju povezanost sa njima sve dok ne bude kasno. I dalje, njegova priroda je vođena prgavim, borbenim načelom što se odražava povratkom i suočavanjem sa bratom. On mu pruža ruku čak i kad je sve gotovo. Tek tada se u punom potencijalu ispoljava uloga Kristijana Bejla kao dramskog junaka koji nema pojma šta se dešava, ali svaka njegova reakcija menja sudbinu ljudi oko njega, čineći ga svesnim da je na pravom mestu u pravo vreme... Njegov bog nije zakonodavac, njegov bog „samo“ jeste (on je sve), on je dete, koje je vođa.

Još radikalnije tumačeći, nešto slično je uradio nedavno u „Prometeju“, Mojsije Ridlija Skota nam je rekao da – nema boga.



Igor Burić





Mojsije i Bob Marli

Najbliža, i zbog naslova neizbežna, referenca filmu „Egzodus“ Ridlija Skota je istoimeni album, kao i pesma koju je proslavio Bob Marli. U njoj je opevana potreba za slobodom kroz pokret, nešto slično kao u Mojsijevim knjigama Starog zaveta.