„Егзодус” у коме су краљеви богови

 старије генерације би се сигурно сетиле Чарлтона Хестона као Мојсија који силази са Синаја, држећи у руци две камене плоче исклесане божјим рукописом. Оне млађе запамтиле су Монтипајтоновог, коме једна од плоча испада и пре него што је ико могао да меморише шта на њој пише. Најмлађима остаје Мојсије Кристијана Бејла из филма „Егзодус“ Ридлија Скота. По њему ће памтити да их је исписао сам, док је разговарао са дечаком који се представља да је онај који јесте („Ја јесам“).

Већ сам поднаслов Скотовог филма – „Богови и краљеви“ – недвосмислено упућује на сличност, ако не и једнакост између небеских и земаљских владара. Код фараона, то је јасно и историјска је чињеница да су они представљали директне потомке богова. Мојсијев бог је ипак волео да се назива својим именом и без обзира на савремене интерпретације, у Библији он представља јасног врховника којем је Мојсије био само посредник, пророк. Ридли Скот у великој мери ову чињеницу преводи управо у данашњи језик, односно тадашњи језик фараона – Мојсије је вођа и као такав једини вредан пажње. Иза бога се вође само скривају кад им то треба, кад немају логичног објашњења, као што бог воли да се скрива људима кад им је најпотребнији. Оно што се у овом односу открива, био би предмет посебне анализе, од које у филму „Егзодус“ нема ни трага ни гласа.



Скотов однос према Библији, исти је као и према древном Египту. Модеран. Његови Рамзес и Мојсије говоре савременим језиком. Образовани су, свесни економских, социјалних, војних проблема. Једино, научно-технолошки су заосталији него данас, иако ни то није средство преимућства, кад се у причу умешају силе природе, како пошасти и чуда бога Јехове приказује филм. Нема више чудесног штапа. У Мојсијевим рукама је мач. Зато је и изабран за деликатну операцију ослобођења од ропства Израеловог племена и изласка из Египта, повратка у обећану земљу Ханан. Како је изабран, то је посебна прича. Могло би се рећи да Мојсијеву везу с богом Ридли Скот види као кризу идентитета, својеврсно лудило изазвано открићем Мојсијевог правог порекла (хебрејског), егзилом, мирним породичним животом и – несрећом коју је доживео чувајући овце.



Одрон који га је онесвестио и потопио у муљ тренутак је у којем му се јавља дете као Онај који јесте, не именујући се Јеховом, што оставља широм отворена врата за тумачење да је Мојсије незадовољан новим, повратио стари, хебрејски идентитет, прпошан и осветољубљив као код неког детета, будућег ратника. Ако већ није могао да се оствари у Египту, коме је осећао да припада свим срцем и душом, онда је одлучио да са њим раскине болно и једном заувек.



Иако храбар на овом нивоу приче, Ридли Скот није потпуно доследан, јер оно што не може да преведе на савремени језик, он оставља какво јесте, поново се враћајући на чисте библијске референце. Јер, ако крваву воду, жабе, скакавце, град и друга „чуда“ могу да објасне природни закони (чак и Јехова користи ветар да би размакао море, зашто онда Ридли Скот не би пад метеора који је проузроковао цунами), нема тог мрака који побије децу једног, а остави у животу децу другог народа, зато што су довратке својих кућа премазали крвљу јагањаца. Осим ако се тај покољ не схвати као метафора. Али, метафора чега?



Ако већ не може да се очекује нешто више филозофије, религије, историографије у расправи између вере и рационалности, у филму „Егзодус“ нема пуно сјаја, сценографске раскоши, групних сцена хиљада статиста (социолошког слоја) као у поменутој верзији Сесила Демила, ако чак и на нивоу приче све делује сиромашно, сведено на монументалност главних ликова, пустињских предела те ране, а цивилизације тако сличне нашој, зашто би нам нови филм Ридлија Скота у овом тренутку уопште био важан?



„Излазак“ као друга књига Старог завета, вероватно писаног управо по Мојсију, ако не и од самог Мојсија, писана је као књига закона. „Излазак“ је потврда славе једног бога, бога творца из „Постања“, који је изабрани народ довео до обећане земље. Народ који је трпео. Народ који је требао вођу.

„Егзодус“ Ридлија Скота је писан као чиста, поштена потврда зависности света од димензија једног човека, када је он фараон или Мојсије. Потврда неке врсте ирационалне потребе за вођством у слободу од сурових закона који вас окружују. Зато нема пуно приказа сложености социјалног миљеа унутар Мојсијевог народа, нема златног телета, чуда у пустињи и планинама, након изласка из Египта.



Ултимативно тумачећи, зато су у филму остали или су дописани само они делови који упућују да је Мојсије ослободио људе у непознато. Ако је Ридли Скот морао платити цену, платио је на ћуприји.  Тајно усвојен, одгојен уз Рамзеса, на двору, Мојсије одличног Кристијана Бејла је израстао у генерала. За „Оне који се рву с Богом“ (племе Израела) зна само у теорији, али одбија да прихвати своју повезаност са њима све док не буде касно. И даље, његова природа је вођена пргавим, борбеним начелом што се одражава повратком и суочавањем са братом. Он му пружа руку чак и кад је све готово. Тек тада се у пуном потенцијалу испољава улога Кристијана Бејла као драмског јунака који нема појма шта се дешава, али свака његова реакција мења судбину људи око њега, чинећи га свесним да је на правом месту у право време... Његов бог није законодавац, његов бог „само“ јесте (он је све), он је дете, које је вођа.

Још радикалније тумачећи, нешто слично је урадио недавно у „Прометеју“, Мојсије Ридлија Скота нам је рекао да – нема бога.



Игор Бурић





Мојсије и Боб Марли

Најближа, и због наслова неизбежна, референца филму „Егзодус“ Ридлија Скота је истоимени албум, као и песма коју је прославио Боб Марли. У њој је опевана потреба за слободом кроз покрет, нешто слично као у Мојсијевим књигама Старог завета.