Atila Bereš: Glumci su ipak najvažniji

koja ujedinjuje ansamble Srpskog narodnog pozorišta i Ujvideki sinhaza, značajno se razlikuje. I to ne samo zbog toga što je egerski Tejvje imao 70 godina, a ovdašnji (Aron Balaž) nema još ni četrdeset, pa teško da njihov ugao gledanja na životne drame koje im se događaju može da bude isti, nego su i sama polazna tačka predstave kao i njeni akcenti bitno drugačiji.

– Slikovitost „Violiniste” i bogatstvo muzičkog izraza nismo dovodili u pitanje, naprotiv, već samo oštrije i otvorenije tragamo za tim šta je to što nam oblikuje svetonazore, što igra odlučujuću ulogu u našim postupcima, našem postojanju, da li su to politička ili religijska pripadnost, tradicija... Ili čovek sam – otkriva Atila Bereš dok razgovaramo u direkciji Drame SNP, a u tome da se bolje razumemo (priznajem da slabo divanim mađarski) pomaže nam glumica Novosadskog pozorišta Judit Ferenc.

Prvi dogovoreni termin za naš susret smo profulali, jer je moj sagovornik skoknuo do Budimpešte pa je u povratku zaglavio na granici. Ali vredelo ga je čekati, s obzirom na to da ovaj nesuđeni profesor matematike (prvobitno je tu karijeru imao na umu pre no što će završiti studije režije na Akademiji za pozorište i film u Budimpešti) priča i zanimljivo i zaneseno, i argumentovano i duhovito, pri tome često koristeći sportsku terminologiju za svoje neobične, ali efektne paralele:

– Prilagođavam se ansamblu s kojim radim. Barselona je dobar tim zato što Mesi, Inijesta, Neimar... dopunjuju jedan drugog, ali i zato što se vidi da igranje fudbala za njih nije samo posao nego i radost. Može predstava da se pripremi i kad su svi namršteni, neraspoloženi, ali zašto bi bilo tako? Reditelj jeste jako važan, no glumci su najvažniji. I imam u njih veliko poverenje. A oni se na tom poverenju zahvaljuju tako što rade najbolje što mogu. Naravno, ima i sada rasprava, ali o tome kada da trčimo, a kada da se odmorimo, da napravimo pauzu, no ne i o tome kuda ide naš „Violinista”. Na tom smo putu svi zajedno.

Razgovor smo, inače, započeli slatko se smejući prvim srpskim rečima koje je naučio: hajde, idemo, jako dobro... što je sve, naravno, začinjeno i prvom savladanom psovkom. Nešto kasnije sam ga pitao da li oseća pritisak zbog činjenice da je prethodna postavka „Violiniste” sa Zafirom Hadžimanovim kao Tevjeom jedna od najpopularnijih predstava u istoriji SNP-a, za koju se punu deceniju tražila karta više...

– Neminovno priziva određenu tremu i taj podatak, ali i činjenica da ovako značajno pozorište, tradicije duže od vek i po, uopšte prihvati da režiju tako velikog komada kao što je „Violinista” poveri nekome ko je u Srbiji praktično nepoznat. No, nijednog trenutka nisam razmiljšamo o tome da li sam dorastao tom zadatku – jer ako ne veruješ u sebe, kako onda da ti glumci veruju.

S druge strane, priznao mi da je za njega kao reditelja možda čak i bolje što nije gledao verziju “Violiniste” koju je na veliku scenu SNP-a postavio Voja Soldatović...

– Pokušati u pozorištu nešto porediti pa “gledati da liči” - najgori je mogući kompromis. Predstavu moraš da praviš iz sebe a ne po uzoru na nekog drugog. Sećate se skoro savršenog filma Normana Frederika Džuisona u kojem je kao Tevje briljirao Hajim Topol? Ako bi se insistiralo na predstavi koja bi mogla da se poredi s tim „Violinistom”, praktično se nikada više komad ne bi ni igrao. Slično se nakon Bruka više ne bi igrao Šekspir ili Goldoni posle Štajnera...

Za zvučne kulise u Berešovom čitanju mjuzikla Džozefa Stejna, Džerija Boka i Šeldona Harnika biće zadužen Budapešt klezmer bend. „Violinista” je, naime, naslonjen na tradiciju klezmera, muzike Jevreja koji su u pređašnjim vekovima nastanjivali istočnu Evropu i puna je raznorodnih boja i muzičkih stilova, jer je asimilovala uticaje svih kultura na područjima na kojima je nastajala...

– Klezmer u sebi nosi mnoštvo jasnih, ali i skrivenih emocija, jer je u njegovim temeljima priča o viševekovnim seobama, uspesima i tragedijama jednog naroda. A vrhunski muzičaru koji čine bend – sve sam Novak Đoković u svetu klezmer muzike - sviraju teme iz „Violiniste” na autentičnim instrumentima sa iskrenošću i autentičnošću koju teško može da domaši veliki orkestar. Oni će istovremeno biti i ravnopravni akteri predstave, tako da će novosadski „Violinista” imati muzički prekrivač zaista jedinstven u Evropi.

Dok na kraju ćaskamo o ulozi reditelja u muzičkom pozorištu, sve iščekujući da stigne obećana nam kafa, gost iz Budimpešte kaže da mu je u samoj pripremi nove predstave potpuno svejedno da li će režirati operetu, brodvejski mjuzikl ili „Dantonovu smrt” Georga Bihnera.

– Uvek krećem od priče i toga šta tom pričom želim da kažem, koja pitanja postavljam i koliko tvrdoglavo na njih tražim odgovor u svakodnevici, svetu koji me okružuje. I tada je manje bitno da li je reč o muzičkom pozorištu, alternativnom, “klasičnom”... Teatar, po meni, i nema drugi put. Jer, gde je smisao u tome da u “Violinisti” samo prikažemo kako su živeli Jevreji u carskoj Rusiji 1905. godine? Bez refleksije na današnjicu, na nas, na naš život, to je mrtvo pozorište.

Miroslav Stajić

Eh, da sam bogat...

„Eh, kad bih bio bogat, jadadididadadididadadididam, celi dan bi bilibilibam kad bih bio bogat ja”... peva Tevije i to je nesumnjivo jedna od najpoznatijih tema u istoriji mjuzikla. „Aron i ja smo pokušali da u ličnosti njegovog Tevjea nađemo srž te pesme. Dakle, nije nam bilo presudno to da ona bude otpevana tehnički savršeno, nego da se čuje, da bude životna. I da se negde u njoj svi prepoznamo”, nasmejano će Atila Bereš.