INTERVJU Milan Bata Kovačević: Žilnik je moj „mlađi brat”

Na primer, na Festivalu evropskog filma Palić, nudi me cigarom, a kad mu dam odričan odgovor, uz dodatak da mi ne smeta dim cigare, sa osmehom komentariše da bi mi verovatno prijao više miris marihuane. 

Prvi put se pojavio u filmu Strahinje Mlađenovića. Tako ga je pronašao i Žilnik, za potrebe svog novog filma “Restitucija, ili, san i java stare garde”. U njemu, Milan Kovačević, ili Bata, kako ga zovu prijatelji, igra samog sebe, ali i lika koji se vraća u Vojvodinu nakon restitucije, kojom mu je vraćena stara porodična kuća. Žilnik je ovim filmom, poludokumentarnim, poluizmišljenim, želeo da prikaže život ljudi koji su otišli u inostranstvo, a i život onih koji su ostali. Takođe, onih koji su ostarili. 

Koje su vas pitanje najčešće pitali, povodom uloge u Žilnikovom filmu?

- Najviše su me pitali kakva je moja glumačka prošlost. A ovo je moj drugi film. Prvi je bio sa diplomcem, sniman na akademiji. Meni se to dopalo. Radi se o jednom bračnom paru, o ženi koja nije videla more, a muž, to jest ja, ispunjava joj želju. Posle mi predložio da igram i u hororu, ali nisam hteo nakon što su me zapamtili kao simpatičnog čoveka, da igram vukodlaka. 

To pitanje koje su vam najčešće postavljali upućuje na to da ste se odlično snašli pred kamerama!

- Ponašao sam se prirodno. Jedino sa tekstom… Uveče dobijem tekst, pročitam jednom, dva puta, ono bitno zapamtim, ali one sitnije strane ne, pa počnem sam da izmišljam. To se Žilniku veoma dopalo. 

Ima li neka koju bi mogli da otkrijete?

- Scena u kojoj sam sa Verom, malo pričam sa njom, malo je zagrlim. Kad ona pita šta to radim, ja se izvinim i kažem kako tražim gde mi je mobilni.

To nije bilo u scenariju!?

- Nije. Zatim u sceni sa advokatom, predstavljam se ko sam, šta sam, nabrajam gde sam sve nastupao kao muzičar, po čitavoj Evropi, pa kažem: ”Osim u Vatikanu.” U sekundi mi takvo nešto padne na pamet.

Da li vam je iskustvo muzičara pomoglo da se snađete i na filmu?

- Jeste. Mi smo svirali u Sent Moricu, svetskoj eliti sporta, kulture, finansija… Svi su dolazili tu. Grof Esterhazi je bio menadžer, Hičkok gost. Tu smo upoznali princa Aleksandra Karađorđevića, učili smo ga da peva ”Tamo daleko” i igra crnogorski oro. Jednom je izgubio ravnotežu i srušio se. Vrištali smo od smeha. Taj orkestar se zvao ”Montenegro”. Bila je tu i televizija, imali smo ploče, išli na turneje. Imali smo i jedan doživljaj sa Lepom Brenom.

Kakav?

- Jedne Nove godine, u Novom Sadu, pozvao me jedan poznanik da se upoznam sa Sašom Popovićem. Lepa Brena je tada pevala u jednoj od sala Hotela ”Park”. On mi kaže kako žele da nastupaju u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, pa me pita da li bih bio njihov menadžer. Ja mu kažem da ja nisam biznismen, nego muzičar. 

Vi u Žilnikovom filmu igrate upravo to, Vaš život, ali i pitanje restitucije, odnosno političke stvarnosti u našoj zemlji. Kakav je vVaš pogled na taj deo priče, scenaristički osmišljen?

- Ja sa političkim prilikama i društvenim odnosima Jugoslavije, sad i Srbije, nisam imao kontakt, jer sam živeo napolju. I meni fali odgovor na to pitanje.

Razumem. Ali, bilo vam je jasno šta Žilnik radi i hoće da kaže?

- Naravno. Pošto sam ja muzičar, prihvatio sam. U jednoj sceni skupljam kolege i pošto kao nismo svirali dugo, dogovorimo se da to bude falš. A kolege meni - zar te nije sramota falš da pevaš. To je tako bilo zamišljeno. 

U pogledu omaža ljudima iz prošlosti koji su još uvek ne samo živi, nego i vitalni u pogledu borbe za bolje društvo, pa i ljubavnim aspiracijama, koliko ste se lično u tome našli?

- Ne živim monotono. Mene razdraga susret sa prijateljima. Drži me danima. Što se tiče starenja, na putu sam. Devedeseta mi je godina. Žilnik je moj ”mlađi brat”.

Igor Burić