ИНТЕРВЈУ Милан Бата Ковачевић: Жилник је мој „млађи брат”

На пример, на Фестивалу европског филма Палић, нуди ме цигаром, а кад му дам одричан одговор, уз додатак да ми не смета дим цигаре, са осмехом коментарише да би ми вероватно пријао више мирис марихуане. 

Први пут се појавио у филму Страхиње Млађеновића. Тако га је пронашао и Жилник, за потребе свог новог филма “Реституција, или, сан и јава старе гарде”. У њему, Милан Ковачевић, или Бата, како га зову пријатељи, игра самог себе, али и лика који се враћа у Војводину након реституције, којом му је враћена стара породична кућа. Жилник је овим филмом, полудокументарним, полуизмишљеним, желео да прикаже живот људи који су отишли у иностранство, а и живот оних који су остали. Такође, оних који су остарили. 

Које су вас питање најчешће питали, поводом улоге у Жилниковом филму?

- Највише су ме питали каква је моја глумачка прошлост. А ово је мој други филм. Први је био са дипломцем, сниман на академији. Мени се то допало. Ради се о једном брачном пару, о жени која није видела море, а муж, то јест ја, испуњава јој жељу. После ми предложио да играм и у хорору, али нисам хтео након што су ме запамтили као симпатичног човека, да играм вукодлака. 

То питање које су вам најчешће постављали упућује на то да сте се одлично снашли пред камерама!

- Понашао сам се природно. Једино са текстом… Увече добијем текст, прочитам једном, два пута, оно битно запамтим, али оне ситније стране не, па почнем сам да измишљам. То се Жилнику веома допало. 

Има ли нека коју би могли да откријете?

- Сцена у којој сам са Вером, мало причам са њом, мало је загрлим. Кад она пита шта то радим, ја се извиним и кажем како тражим где ми је мобилни.

То није било у сценарију!?

- Није. Затим у сцени са адвокатом, представљам се ко сам, шта сам, набрајам где сам све наступао као музичар, по читавој Европи, па кажем: ”Осим у Ватикану.” У секунди ми такво нешто падне на памет.

Да ли вам је искуство музичара помогло да се снађете и на филму?

- Јесте. Ми смо свирали у Сент Морицу, светској елити спорта, културе, финансија… Сви су долазили ту. Гроф Естерхази је био менаџер, Хичкок гост. Ту смо упознали принца Александра Карађорђевића, учили смо га да пева ”Тамо далеко” и игра црногорски оро. Једном је изгубио равнотежу и срушио се. Вриштали смо од смеха. Тај оркестар се звао ”Монтенегро”. Била је ту и телевизија, имали смо плоче, ишли на турнеје. Имали смо и један доживљај са Лепом Бреном.

Какав?

- Једне Нове године, у Новом Саду, позвао ме један познаник да се упознам са Сашом Поповићем. Лепа Брена је тада певала у једној од сала Хотела ”Парк”. Он ми каже како желе да наступају у Аустрији, Немачкој, Швајцарској, па ме пита да ли бих био њихов менаџер. Ја му кажем да ја нисам бизнисмен, него музичар. 

Ви у Жилниковом филму играте управо то, Ваш живот, али и питање реституције, односно политичке стварности у нашој земљи. Какав је вВаш поглед на тај део приче, сценаристички осмишљен?

- Ја са политичким приликама и друштвеним односима Југославије, сад и Србије, нисам имао контакт, јер сам живео напољу. И мени фали одговор на то питање.

Разумем. Али, било вам је јасно шта Жилник ради и хоће да каже?

- Наравно. Пошто сам ја музичар, прихватио сам. У једној сцени скупљам колеге и пошто као нисмо свирали дуго, договоримо се да то буде фалш. А колеге мени - зар те није срамота фалш да певаш. То је тако било замишљено. 

У погледу омажа људима из прошлости који су још увек не само живи, него и витални у погледу борбе за боље друштво, па и љубавним аспирацијама, колико сте се лично у томе нашли?

- Не живим монотоно. Мене раздрага сусрет са пријатељима. Држи ме данима. Што се тиче старења, на путу сам. Деведесета ми је година. Жилник је мој ”млађи брат”.

Игор Бурић