Milan Nikodijević: Priča mnogo šira od rokenrola

Tako već krajem ovog meseca, kako saznajemo, film bi mogao da se nađe na repertoaru Kulturnog centra Novog Sada.

- Inicijalna kapisla je bila Pecina priča o Džiboniju koji na Jadranu pravi azil za ostarele rokere. Jedan apartman je namenio Peci, koji nije dosegao nikakvo umeće u komponovanju, sviranju i pevanju. Međutim, toliko je značajan za rokenrol u bivšoj Jugoslaviji da mu jedna aktuelna pop rok zvezda ostavlja poseban apartman u tom hotelu za velikane domaćeg i svetskog rokenrola. To je na neki način nametnulo formu filma, u smislu ne da, s jedne strane, Peca nešto priča, a s druge strane, o njemu drugi ispaljuju panegirike – objašnjava autor filma Nikodijević koji je i redovni profesor na Produkciji, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. - Ideja je bila da ispričam nešto o Peci, ali i našoj bivšoj zemlji, mojoj i mladosti još nekih generacija, kao i o socijalnim kulturnim, nacionalnim i političkim aspektima vremena i prostora u kojima smo živeli. Neskromno kažem, ali mislim da sam uspeo da donesem priču koja je mnogo šira od rokenrola - kaže Nikodijević.

Šta je bilo lako, a šta teško sa filmom koji je nastajao tri godine?

- Znao sam tačno i kako ću film početi i kako ću ga završiti, s tim scenama na groblju, koje su, gde god da je film prikazivan, viđene kao poenta. Priča ima tri nivoa: tu je moja priča, Pecina i priča o toj nekadašnjoj zemlji. Bilo ih je dosta teško uklopiti tako da funkcionišu na filmski način. Najlepši i najlakši deo posla je bio smisliti film. Računao sam da ću za godinu dana završiti i film i tv seriju. Međutim, u jednom trenutku sam pomislio da zaista neću izaći živ iz svega toga, i ne kažem ovo tek da bih rekao nešto dramatično. Sve se proširilo na veliki broj ljudi, na mnogo putovanja. Za sve to je bilo potrebno i dosta novca. Produkcijski je film bio jako zahtevan. Sve u svemu, nakupili smo preko 50 snimajućih dana. Znamo da se igrani filmovi snimaju i za manje vremena, a da ne govorimo o godinama na koje se sve ovo proteglo. Tako je to moralo biti, a išlo je dotle da su me mnogi moji prijatelji pitali “Hej jel’ ti to životno delo?” Pomislio sam, pa, valjada ću još malo da poživim, pa da napravim još nešto.

„Zarobljeno vreme” se mnogima dopalo jer, ne samo što budi mnoga dobra sećanja, već i na poseban način komunicira sa sadašnjim vremenom. Šta još da očekujemo od tv serije?

- Zajedno sa filmom je urađena i dokumentarna serija od pet jednosatnih epizoda. U nekim smo pregovorima sa RTS-om, jer to i jeste format za RTS. Ima dosta priča vezanih za tu kuću koja je i nacionalna televizija. U seriji koja će ići pod naslovom “Rokopisac” zahvat je, dakle, još širi. U seriji ima mnogo više priče o Peci, a tu je i više od 100 njegovih sagovornika. Tu je bilo prostora da se maksimalno raširim. Inače, isprva sam želeo film od 90 minuta, a ne sat i 45 minuta, koliko je ispalo do kraja, ali jednostavno nisam mogao drugačije da ga upakujem sa svih tih četrdesetak ličnosti koje se u njemu pojavljuju. Recimo, u filmu uopšte nema Novog Sada, a čitava druga epizoda ove dokumentarne serije je posvećena ovom gradu: od Studija “M”, do spomenika Dušku Trifunoviću. Tu su i svi najznačajniji ljudi koji su se bavili muzikom u Novom Sadu kao i Pecin odnos sa TV Novi Sad. Čini mi se da će serija dati širi osvrt kako na Pecin rad tako i celu priču o kojoj smo govorili.

Film je i svojevrsna, vrlo živa posveta jednom lepom i važnom zanimanju?

- Kada govorimo o rokenrolu i alternativnoj sceni iz tih godina, pa i iz ovih skorašnjih, mi zaboravljamo ljude koji to promovišu. Tako da nije bilo Pece Popovića ne bi se znalo za grupu Smak, Đorđa Balaševića, Buldožer... Peca je na svoj način doprineo njihovom proboju na muzičku scenu.

Kada je reč o mlađim generacijama kakve su za sada njihove reakcije na film?

- Nisam imao problem s tim kome je “Zarobljeno vreme” namenjeno, što ne znači da me jako ne zanima kako mlađe generacije reaguju na njega. Kada smo sa filmom bili u Zagrebu, kroz razgovor sa neka tri - četiri klinca, koji su godište moje ćerke, stekao sam utisak da su shvatili o čemu se tu radi. I ovde, sada moji studenti mi kažu, sve smo razumeli, a oni ni ne znaju ko su svi ti ljudi koji se u filmu pojavljuju. Mislim da univerzalnost priče koju sam hteo da prikažem leži i u njenoj emociji koja bi mogla da nastane i da se razume bilo gde na planeti, u Enkoridžu ili Varvarinu, svejedno. Čini mi se da sve to zajedno pije vodu. Svakako, cilj mi nije bio da to bude film samo za naše, starije generacije.

V. Crnjanski

- Film „Zarobljeno vreme” je premijerno prošlog leta prikazan na Solo pozitivo festivalu u Šibeniku, jednom od najznačajnijih festivala dokumentarnog muzičkog filma u regionu. Dobio je i specijalnu festivalsku nagradu. Prikazan je zatim u Nišu u okviru Filmskih sureta u programu Kino regiona. Bio je i na Festivalu srpskog filma u Vankuveru, pa na Euro-in festivalu u Novom Sadu. Do sada je imao beogradsku, zagrebačku i novosadsku premijeru. Plan je da se premijere održe i u svim ostalim gradovima gde smo film snimali – kaže Nikodijević.