NIŠTA BEZ KULTURNIH STANICA Festival francuskog filma podiže lestvicu „IMAMO PUBLIKU KOJA TO TRAŽI”, kaže Šonbrod

Foto: Dnevnik/ M. Stajić

Festival francuskog filma, njegova osma edicija, biće održan od sutra do 29. juna u novosadskim kulturnim stanicama Svilara, Barka i Eđšeg.

I ove godine izbor ostvarenja koja će biti prikazana ovdašnjim poklonicima sedme umetnosti zaista je na izuzetno visokom nivou, ne samo zbog činjenice da se listom radi o novim filmovima, već i o pažljivo biranim naslovima koji reprezentuju ono ponajbolje u korpusu savremene francuske kinematografije.

Foto: promo

– Ove godine je osmo izdanje Festivala francuskog filma u Srbiji, s tim da ga drugi put u Novom Sadu realizujemo u kulturnim stanicama – najavljuje rukovodilac novosadskog ogranka Francuskog instituta Simon Schoonbroodt za projekat. – Novosadski deo festivala će 24. juna u Svilari početi komedijom „Električni poljubac“ Pjera Salvadorija, koja je ove godine otvorila 79. Kanski filmski festival, a do 29. juna publika će biti u prilici da vidi i filmove „Igo” Paskala Bonitcera, „Komedi fransez” Martina Darondoa i Bertrana Isklara, „Niko neće znati” Vensana Maela Kardone, „Američki san” Antonija Marsijana, „Gospođa” Davida Rua, „Mi Amor” Gijoma Niklua i, za kraj, dramu „Šapat” rediteljke Lejle Buzid. Svi filmovi su iz ove godine, osim „Niko neće znati”, koji je iz 2025.

Zbog čega se festival održava u kulturnim stanicama?

– Bez mreže kulturnih stanica u Novom Sadu bukvalno ne znam kako bismo mogli da realizujemo festival u ovom formatu. Ranije smo imali saradnju sa Kulturnim centrom Novog Sada, što jeste bilo super, ali smo tada mogli da računamo na samo jedan dan, tri filma i to je to. I Francuskom institutu, a i meni lično, bilo je žao što ne možemo nešto više da ponudimo Novom Sadu, jer mislim da imamo publiku i znamo koliko ljudi traže ovakva dešavanja. Uostalom, o tome svedoči i prošlogodišnje interesovanje, kada smo zahvaljujući kulturnim stanicama dobili mogućnost da prikažemo više filmova. Mi u Institutu nemamo uređaje za prikazivanje filmova, ali zato imamo sreću da u Novom Sadu postoji ta mreža i bilo bi malo tužno da to ne iskoristimo. Mi i inače odlično sarađujemo sa kulturnim stanicama. Imali smo izložbe, konferencije, a vrlo često i filmske projekcije, i bilo je sasvim logično da nastavimo tu saradnju i kroz realizaciju Festivala francuskog filma.

Koja je generalno uloga novosadskog ogranka Francuskog instituta?

– Francuski institut u Novom Sadu je najpre škola jezika, ali i kulturni centar. Vezani smo za Ambasadu Francuske u Beogradu i naše misije su vezane za promovisanje francuskog jezika i kulture. Međutim, kao jedini strani kulturni centar u Novom Sadu, nama je bitno da budemo otvoreni ne samo za francusku kulturu i francuski jezik. Što se tiče samog programa, tokom cele godine imamo zaista raznovrsne sadržaje. Priređujemo izložbe, održavamo koncerte, a evo sada i festival. Pri tome su kod nas svi dobro došli, ako imaju ideje ili ako im je potreban prostor – mi smo vrlo otvoreni za saradnju. Ponekad to i nije direktno vezano za francuski jezik. Radimo dosta sa Evropskom kućom u Novom Sadu. Održavaju se, na primer, radionice za decu ili društvene igre za odrasle. I ne morate da govorite francuski jezik da biste ušli u Francuski institut. Vrlo često su naši programi i na srpskom i na francuskom, kao u slučaju Festivala francuskog filma, gde će sva ostvarenja biti titlovana. Zato je dovoljno samo da nas pratite i siguran sam da ćete naći nešto što vas zanima, čak i ako ne govorite francuski – a na kraju se možda i zainteresujete da ga naučite.

Kratki opisi ostvarenja na festivalu

„Električni poljubac” (The Electric Kiss / La Vénus électrique, režija: Pjer Salvadori): Radnja je smeštena u Pariz 1928. godine, gde mladi slikar Antoan posle smrti supruge gubi volju za životom i stvaranjem. Pokušavajući da stupi u kontakt s njom preko medijuma, upoznaje Suzan, radnicu iz putujućeg vašara koja počinje da glumi spiritualistkinju. Dok Antoan ponovo pronalazi inspiraciju, Suzan se zaljubljuje u čoveka koga istovremeno obmanjuje, pa se romantična komedija pretvara u priču o ljubavi, krivici i samoobmani.
„Igo” (Victor comme tout le monde, režija: Paskal Bonitcer): Viktor je naizgled sasvim običan čovek čiji se život iznenada menja kada ga okolina počinje doživljavati kao nekoga ko nije. Niz nesporazuma i neočekivanih susreta dovodi ga u situacije koje ga primoravaju da preispita sopstveni identitet i odnose s ljudima. Film, u prepoznatljivom Bonitcerovom stilu, spaja komediju karaktera i suptilnu psihološku dramu, uz sjajnu glumu Fabrisa Likinija.
„Komedi fransez” (De la Comédie-Française, režija: Martin Darondo i Bertran Isklar): Film vodi gledaoce iza kulisa najstarijeg francuskog nacionalnog pozorišta, prateći svakodnevicu ansambla, probe i pripreme predstava. Istovremeno prikazuje tradiciju institucije i izazove sa kojima se savremeni glumci i reditelji suočavaju. Reč je o duhovitom i intimnom pogledu na život jedne od najznačajnijih evropskih pozorišnih kuća.
„Niko neće znati” (Personne ne saura, režija: Vensan Mael Kardona): Radnja prati grupu likova čije se sudbine ukrštaju u jednom kafeu oko tajne koja preti da promeni njihove živote. Kako pokušavaju da sakriju istinu, granica između laži, slučajnosti i odgovornosti postaje sve nejasnija. Film kombinuje elemente drame i trilera, istražujući posledice skrivenih odluka.
„Američki san” (American Dream, režija: Antonio Marsijano): U središtu filmske priče su dva junaka koji veruju da će im odlazak u Sjedinjene Države doneti bolji život i priliku za novi početak. Suočeni sa stvarnošću, oni postepeno otkrivaju koliko je ideja „američkog sna” udaljena od svakodnevice koju žive. Film kroz njihovu priču govori o ambiciji, razočaranju i potrazi za dostojanstvom.
„Gospođa” (Madame, režija: David Ru): Glavna junakinja je žena na pragu četrdesetih godina koja pokušava da održi privid stabilnog života dok se istovremeno suočava sa porodičnim i ličnim krizama. Njeni odnosi sa najbližima postepeno otkrivaju dugo potiskivane sukobe i emocije. Film je intimna porodična drama o identitetu, odgovornosti i potrebi za promenom.
„Mi Amor” (režija: Gijom Niklu): Reč je o psihološkom trileru koji naizgled jednostavnu priču o nestanku postepeno pretvara u uznemirujuće putovanje kroz paranoju, neizvesnost i osećaj otuđenosti. U središtu radnje je Romi, čija najbolja prijateljica posle noći provedene u klubu na Kanarskim ostrvima misteriozno nestaje bez traga. Dok pokušava da je pronađe, Romi nailazi na ravnodušnost lokalnog stanovništva i vlasti, što je primorava da sama započne istragu.
„Šapat” (Le Murmure, režija: Lejla Buzid): Glavna junakinja je devojka iz Tunisa koja živi u Francuskoj i dobija vest da joj je brat preminuo. Vraća se u domovinu, ali niko ne želi da govori o tome šta se zaista dogodilo. Njeno lično sazrevanje odvija se paralelno sa otkrivanjem porodičnih tajni koje menjaju njen pogled na svet, a Lejla Buzid gradi suptilnu dramu o identitetu, sećanju i oslobađanju od nasleđenih ograničenja.